Evo ljudi predlažem da svako ko je ikad napisao neku svoju SF priču da ih tu skupljamo ako je itko ikad napisao, ako nije eto da imamo šta čitat od onih koji jesu. Pa eto htio bi vam dati moju na uvid:

Nepoznato

Vozio sam se cestom, vraćao sam se iz maturalne zabave, malo ubrzam, mislim šta sad ak me i policija uhvati jedino sto mi mogu napravit je uzeti mi vozačku dozvolu i tako se ne vozim često. Odjednom mi auto počinje trzati i usporavati. „O ne“, promrmljao sam.. „Sigurno sam opet bez benzina ostao“. Pogledao sam na pokazivač goriva ali benzina je jos bilo dovoljno. A sigurno neki kvar. Zaustavio sam sa strane da pogledam šta je. Dok sam izlazio iz automobila obasjalo me neko užasno jako svijetlo. Odjednom osjetim kako gubim svijest, padam na tlo. Ne znam više sto se dogadjalo neko vrijeme, samo tama. Kad sam se probudio nisam znao gdje sam, bio sam položen na neki krevet valjda. Ustao sam i pogledao oko sebe, pored je bio prozor kroz koji sam pogledao da vidim gdje me vozi, tko god da me vozi iako nije nikoga bilo u tom trenutku. Kad sam pogledao kroz prozor skamenio sam se jer sam shvatio da letim u svemiru i odmičem se od Zemlje prilično brzo. Mislio sam da sanjam ali sve je djelovalo previše stvarno.

Otvaraju se vrata od prostorije, netko ulazi, svijetlo koje je ta osoba ili što je to bilo obasjavalo prema meni je bilo prejako da bi raspoznao lice, ako je uopće bilo lica... Kako se priblizavalo prema meni ja sam u strahu kretao unazad udaljavajuci se, ali to biće mi se približavalo sve bliže i bliže... Malo sam uspio pogledati, nije bilo nikakvog tijela ni odraza lica, samo ta svijetlost.. što je to? Skamenio sam se od straha i čučnuo u kut prostorije broda u kojem sam bio. Svijetlo je samo stajalo na mjestu, nisam bio siguran dali gleda u mene ali kao da sam to osjetio a taj osjećaj mi je uljevalo strah u kosti. Nisam znao namjeru tog bića. Zašto sam doveden u ovaj brod i što to biće želi sa mnom. Svijetlo me nastavilo gledati a ja sam poželio ili da me ubije tamo ili da sve ovo nestane i probudim se na zemlji i da je sve ovo san. Ali ništa od toga se nije dogodilo. Svijetlost je i dalje bila u sredini sobe a ja se nisam usudio ni pomaknuti. Napokon se pomaknulo, otišlo je kroz vrata koja su se ispred toga bića otvorila i kad je otišlo zatvorila. Ustao sam i pogledao oko sebe. Nije bilo ničega drugoga, samo taj krevet i ja. Prostor je bio prilično malen. Što da uradim, razmišljao sam. Nemogu ovdje ostati stalno, počeo sam osjećati glad. Krenuo sam prema vratima no nisu se otvarala. Pretpostavio sam da sam zarobljenik na tom brodu. Ili gore, kad se sjetim koliko sam se nagledao SF filmova o otmicama vanzemaljaca. Razmišljanje o tim horor SF filmovima mi nije nimalo pomoglo u ovoj situaciji. Tražio sam imali nekakvo upravljanje koje bi otvorilo vrata no nisam našao ništa vidljivo. Odjednom su se vrata otvorila, pred njima me ponovno obasjala snazna svjetlost, biće je bilo ispred vrata i ponovno me gledalo, bio sam očajan i zaletio se ne razmišljajući prema biću koje me nekakvom valjda silom odgurnulo nazad u prostoriju prilično jako da sam poletio prema zidu. Nisam se pomaknuo više a biće je stajalo pred vratima još nekoliko sekundi te su se vrata zatvorila i opet ista situacija, samo ja i taj krevet koji je bio zapravo samo nešto poput malo veće kutije ali od nepoznatog materijala. Probao sam pomaknuti taj krevet tj. kocku i uspio. Nije bilo jako teško te sam mislio da mi može poslužiti u bijegu odavdje.

Ali.. kamo bi bježao? Pomislio sam... No postajem sve očajniji. Ne želim da me to biće odvede na neki planet kao u filmovima i radi ko zna što sa mnom. Podignuo sam tu kocku i odnio ispred vrata. Sad ću pričekat dok biće otvori vrata i napasti ga. Iako ne znam koliko mi je to pametno ali ne znam ni što bi drugo učinio. Vrata se nisu duže otvarala. A kad sam se okrenuo na trenutak da pogledam iza sebe skamenio sam se od straha jer svjetlost je bila iza mene. Ne znam otkud se stvorila ali bila je tu. Cijelo vrijeme iza mene možda. Podignuo sam tu kocku i bacio prema biću, kocka je samo prošla kroz biće i otkotrljala na drugu stranu prostorije. Svjetlost je samo stajala mirno dok sam promatrao. Odjednom se zaletilo prema meni i u trenutku kao da je ušlo u mene. Istog trenutka sam se počeo osjećati čudno, kao da gubim kontrolu nad sobom. Nisam više osjećao noge biće me valjda sad kontroliralo te sam jednostavno odlebdio do prozora i pogled mi je bio usmjeren van gledao sam da se približavamo nazad prema Zemlji munjevitom brzinom. Tada je biće iznenada izašlo iz mene i ja sam se samo srušio na pod prostorije i ponovno izgubio svijest. Kad sam se ovaj put probudio bio sam u autu, slupan u stup pored ceste. Stigla je policija i hitna pomoć te me odvezli u bolnicu, pitali su me kako sam se slupao, ustanovili su da imam alkohola u sebi. Ja sam samo bio sretan da više nisam na onom brodu i da je ono valjda bio ipak samo san iako se činilo užasno stvarno. No drago mi je da je bilo gotovo. Naravno odmah sam odlučio da o tome neću nikom reći što sam doživjeo, ako sam to uistinu doživjeo. Nakon par dana u bolnici mogao sam već ustati. Rodbina me posjetila i taman su otišli.

Padala je noć išao sam malo protegnut noge do prozora. Taman sam otvorio rolete a pred prozorom je bilo žarko svijetlo isto kao u onom brodu. Samo je stajalo tamo ispred prozora. Kad sam se udaljio od prozora ono je jednostavno prošlo kroz zatvoren prozor i približavalo se prema meni. Otrčao sam iz svoje sobe u hodnik bolnice. Gdje sam god trčao to svjetlo je jurilo za mnom. Nije nikoga bilo u hodniku da pozovem u pomoć pa sam samo otrčao u drugu sobu koja je bila prazna bez pacijenata. Zatvorio vrata, zaključao i naslonio se u kut sobe. Vidio sam kako biće prolazi kroz vrata polako i ulazi u sobu. Netko je izvana lupao po vratima i pokušao ući ali vrata sam zaključao a nisam mogao do vrata da otključam od straha od bića koje je ostalo ispred vrata. Bio sam toliko uplašen i očajan nisam više znao kuda ću sa sobom da pobjegnem od tog sablasnog bića. Otvorio sam prozor i krenuo skočiti. Biće se približavalo meni i nisam više mogao izdržati strah i neizvjesnost. Skočio sam. Odjednom je sve nestalo. Više nisam osjećao ništa. Samo još svoje misli dok je moje beživotno tijelo ležalo na kolniku ispred bolnice. Još sam samo vidio kako biće prolazi kroz prozor iz kojeg sam skočio i odlazi prema nebu i nestaje. Kako je biće nestajalo, nestajale su i moje misli. I sve je postajalo tiše i tiše... Najzad sam mu umakao... Jeli me biće zbilja htjelo povrijediti? Ne znam... Tiho je sada...