Evo što Vidojević piše o Titu u svojoj knjizi
Dosije Omega.
...Mnogi istoričari su se bavili njegovim životom i nesporno je da nije rođen u Kumrovcu 25 maja 1892 godine, kao i da nije umro 4 maja 1980 godine. Rupe i laži iz njegove biografije su dugo ostale neistražene obzirom da je to moglo biti nezdravo u samoupravnoj diktaturi u kojoj smo živeli. Razni datumi s kojima se operisalo su bili plod rada KOS-a kako bi se stvar maksimalno zamutila i sakrila prava istina.
Pravi biser kontrole uma su bili Titov životopis namenjen učenicima osnovnih škola i upinjanja zvaničnih biografa da popune rupe u njegovoj revolucionarnoj biografiji. Generacije i generacije dece (naravno i ja) učile su o siromašnom detinjstvu u Kumrovcu, čuvanju krava, bravarskom zanatu, teškom revolucionarnom radu, ustanku protiv Nemaca u Drugom svetskom ratu, bitci na Sutjesci i psu Tigru koji mu je spasao život, i nebrojenim drugim detaljima lažne biografije, majstorski sastavljene za one kojima je um već ispran i koji veruju u ono što čitaju.
Lik koga znamo kao Tita, rođen je u Beču, 16 juna 1892 godine u osam časova i četrdeset i osam minuta (u horoskopu Blizanac, podznak Lav). Po krštenici pronađenoj u osmoj bečkoj opštini Alferc, kao majka upisana je Marija, a otac je nepoznat (strana 606, redni broj u knjizi rođenja 195). Njegov astrolog u Jugoslaviji, danas profesor univerziteta, morao je jako da se čuva kako ne bi saopštio ono što je video u horoskopu.
Vratimo se datumu rođenja koji je sigumo 16 juni, a jedna od potvrda je što se u novoj Jugoslaviji Titov rođendan slavi kao "Dan Armije". Tobože, to je dan važnog vojnog sporazuma između Srbije i Crne Gore. Samo da podsetim, Dan Armije u Titovoj Jugoslaviji bio je dan osnivanja Prve proleterske brigade. Samo niko nije smeo glasno da podseti da je Prva proleterska bila osnovana na Staljinov rodendan. Otac je nepoznat iz vrlo prostog razloga - bio je poznat, ali nije smelo da se upiše njegovo ime u inače pedantnu administraciju Habzburške monarhije, pogotovo što je Marija radila kao sobarica na dvoru Habzburga.
U arhivama Kominterne, tačnije NKVD, čiji je značajni operativac bio, kasnije rezident u Španiji u toku građanskog rata, svojeručno je napisao u biografiji da mu je pravo ime Josif (a ne Josip kako se prozvao kada je postao Hrvat), a ime oca Franc, a ne Franjo kako je pisalo u zvaničnoj biografiji posle rata. Ni ime Josif nije pravo, odnosno to je pravoslavna verzija njegovog imena Jozef. I sa prezimenom je bilo problema.
U dokumentima rejonskog revolucionarnog komiteta Omske oblasti, prilikom venčanja 1920 godine sa Pelagijom Denisovnom Belousovom, upisao je svoje ime kao Josif Francovič Brozovič. Inače, ovo je bilo drugo venčanje sa istom osobom - prvi put su se venčali 1918 godine u pravoslavnoj crkvi u Omsku, koji je tada bio pod vlašću belogardejaca generala Aleksandra Kolčaka, sa tada četrnaestogodišnjom Pelagijom. Kada su došli crvenoarmejci, morali su ponovo da se venčaju, jer nova vlast nije priznavala crkvene brakove.
To je početak korišćenja lažnih imena i lažnih biografija čiju je upotrebu doveo do savršenstva. Tako je bio Fridrih Fridrihovič Valter, pa Georgijević, onda Hauzer, Rudi, Bradop, Pepo, Ivica, Jozef Gomaher, Oto, Timo, Jaromir Havliček, Ivan Tomenek, Džon Karlson, Slavko Babić, Spiridon Mekas, Karl Zajner, Ivan Kostanjšek, Ivan Kisić, Petar, Novak, Zagorac, Isakovič,
Viktor, Viktorov, Titus... Čak ni Vladimir Dedijer, zvanični dvorski biograf, nije znao njegovo pravo ime, a da ne pričamo da je povrh svih konspirativnih i revolucionarnih imena i nadimaka Tito Dedijeru ispričao neverovatnu priču o svom navodnom pretku iz šesnaestog veka, Ambroziju, po kome je uzeo nadimak. Zamislite "zagorskog Dudeka" koji zna svoje pretke četiri veka unazad, ali zato njega niko nije znao kada je došao u Kumrovec posle rata. Sve to Dedijeru i drugima nije bilo čudno.
Nemojte misliti da takozvani Tito nije znao svoje poreklo. Još u toku rata ponovo je uspostavio kontakte sa svojim pravim krugom, sa ljudima iz tajnih organizacija kojima je pripadao poreklom i za koje je odradio ogroman posao. U diplomatskom istorijskom arhivu Italije postoji dokument o poseti maršala Tita bazilici Svetog Petra u Vatikanu, 9 avgusta 1944 godine. U to vreme se sreo sa Čerčilom u Napulju, ali je na jedan dan skoknuo do Vatikana. Sa kim se sreo i o čemu se razgovaralo nije poznato, jer su arhivi Vatikana dostupni istraživačima zaključno sa 1939 godinom. Sigurno je da je čerčil znao ko je takozvani Broz, a o Vatikanu da ne govorim. Sa sigurnošću možemo reći da je bio iluminat visokog ranga, pripadao je loži u samom Vatikanu, bio je član Kupole i bio je u Savetu tridesettrojice.
Koncept trećeg sveta (nesvrstanih) u jeku hladnog rata i bipolarnog sveta na ivici nuklearnog rata, bio je njegovo dostignuće i njegov zadatak. Lider trećeg sveta koji ide tobože svojim putem, a zapravo je oblik globalizacije Novog svetskog poretka koji je zaživeo i pokazao da je prijateljska globalizacija moguća i poželjna. Svoje iluminatske dužnosti ispunjavao je bez greške. Ratne reparacije iz Drugog svetskog rata, koje je Nemačka trebala da isplati Jugoslaviji, oprostio je svom bratu masonu Viliju Brantu, po masonskom principu da dugove braći treba opraštati. Tako smo umesto reparacija uzeli kredit u vrednosti jedne desetine reparacija, ili čak manji. I u trenutku smrti ostao je čovek vredan divljenja, kao i Fransoa Miteran. Titova sahrana je prava paganska apoteoza, a najmoćniji ljudi sveta i krunisane glave došli su da se poklone jednom od svojih. I dan navodne smrti, 4 maj, izabran je u skladu sa masonskom tradicijom. Taj datum je jedan od zvaničnih masonskih praznika, "dan socijalnog staranja", kada su masoni milosrdni prema svima kojima je pomoć potrebna.
Tito je umro još 16 februara 1980 godine (6+6+6). U sledećih osamnaest godina (6+6+6) vršen je strahovit pritisak u celom svetu, srušen je komunizam i Berlinski zid, razbijen je Varšavski pakt i Sovjetski Savez. Razbijena je i Jugoslavija, jer sve je trebalo da se završi još 1992 godine, što je sedam hiljada i petsto godina od "stvaranja sveta", kada je trebalo da nastupi nova era, era Lucifera. Kada je taj datum prošao, jedini pogodni je bio 1998 godina (3 x 666), no ni tada svet nije osvojen, niti je nastupio Novi svetski poredak.
Tito nije sahranjen u Beogradu. Sahranjen je među svojim rodacima u Beču, na groblju Habzburga kojima je pripadao, možda pored svog oca, imperatora Franca Jozefa, čiji je vanbračni sin bio. To potvrđuje i zlatna ploča sa imenom koja je postavljena u Vatikanu, u Zavodu Svetog Jeronima, gde je pored imena upisana i njegova titula. "von Habsburg und Loraine".
Postoji još jedan dokaz njegovog carskog porekla. Posle smrti, Katolička crkva je ustanovila nov praznik, praznik "Svetog Josipa radnika", i stavila ga, sasvim slučajno, u 1 maj. To je dan iluminata koji je kasnije podvaljen radnicima kao međunarodni praznik rada. Zato nije čudno što je Karl fon Habzburg, krštenjem sina u Zagrebu, odao poštu svom preminulom rođaku, na čiju "tvorevinu" polaže dinastičko pravo, jer mu je rođak to ostavio u nasleđe.
Nedavno se u bečkim novinama, u naizgled bezazlenom članku, pojavila rasprava i fantastični sccnario o tome šta bi bilo sa Jugoslavijom i Evropom da Tito nije vladao Jugoslavijom. Navodno, treći svetski rat, atomski, izbio bi odmah posle drugog, da nije bilo Tita. No, to je manje važno. Ono što je važnije to je da novine Tita zovu "crvenim Habzburgom". Nikada nisam čuo da je Tito imao ovaj nadimak ili atribut. Cilj novog nadimka je da počne pripremu javnog mnjenja za otkrivanje njegovog pravog identiteta.
Prijava
FAQ
Pretraživač
= 