daco,
Problem nije u tome ne što nisam pročitao ovo ili ono. Mi ovde ne razmatramo učenja Gurđijeva ili Moravjeva, niti raspravljamo o knjigama Karlosa Kastanede koje su mi se inače jako svidele. Ovde ne raspravljamo o gnostičkim spisima, o sufizmu, zenu ili šamanizmu. Sve te silne knjige nose obilje informacija. Šta je od tih informacija neophodno nama kao pojedincima da shvatimo svet oko sebe i u sebi to možemo da određujemo mi sami. Informacije, stavove, mišljenja, možemo primati bespogovorno, bez kritičke distance, a možemo ih zadržati u našem umu kao "otvorena pitanja". Pri prihvatanju novih informacija kao referentnu tačku možemo koristi naučene informacije, ili u iskustvu i intuiciji. Ovde dolazimo do bitne stvari koja stoji iza svega toga: Kako biramo informacije koje primamo? Odgovor: na osnovu osećanja koja imamo o svetu. Kada smo duboko u strahu tražićemo uzroke našeg straha. Kada smo u ljubavi tražićemo načine njene emanacije i ulaženje u to stanje.
Ljubav je stanje u kom čovek može uspostaviti istinsku komunikaciju jer može da prihvati u sebe jedino istinu, a prema drugim informacijama ima radoznalost ali i otklon. Ljubav je stanje u kojem su važniji ljudi i život, a ne učenja i koncepti.
I zato...
Ako polaziš od toga da sa tobom o metafizičkim temama može ostvariti razmenu mišljenja samo onaj koji je pročitao dela koja spominješ, onda sebe osuđuješ na siromaštvo duhom.
Ti MOŽDA jesi bogat informacijama ali si MOŽDA siromašan duhom. Nemoj me pogrešno shvatiti. Ne osuđujem. Ne presuđujem. Svaki čovek raste vremenom.

E sad malo o drugoj strani čuda i kakve to ima veze sa ovim što sam malopre rekao...

Priznajem manipulatorsku stranu religioznih čuda koju ističeš i svestan sam je. Priznajem da se ljudi iznova "osvežavaju" novim religioznim čudima ili ponavljanjem istih u cilju održanja moći manipulatora nad tim ljudima. Religiozna čuda - to je samo "magleni" pojam. Ukoliko kažemo da su religiozna čuda u stvari isključivo čuda u funkciji religije, onda se slažem sa tvojom konstatacijom da ne postoji druga strana tih čuda. Ukoliko kažemo da je religiozno čudo - čudo, ma bilo ono protumačeno od ovih ili onih sveštenih lica (različitih religija) na ovaj ili onaj način, a dozvolimo sebi da razmislimo o njima nezavisno od tih tumačenja, onda smo na pravom putu da priznamo drugu stranu priče o čudima.

Odakle druga strana priče? Pa upravo iz ljubavi. I onaj prvi deo ovog mog posta to i objašnjava. Ako je prva strana priče potaknuta strahom, druga strana je potaknuta ljubavlju. Svaki čovek raste vremenom i balansira između straha i ljubavi. A u tom smislu može da raste jedino kao svest o svojim osećanjima, kao svesno biće koje:
1. reaguje na pojavu/predmet/biće (doživljava emocije)
2. shvata svoj položaj u odnosu na isto (shvata svoje emocije)
3. balansira svoje biće u odnosu na pojavu/predmet/biće (kreira ljubavlju nove emocije).

Strah nas istinski odaljava od drugih bića jer nemamo poverenja u njih. Strah zbližava samo ljude koji doživljavaju isti strah, odnosno boje se iste stvari, bića ili pojave. Ljubav nas intimnije spaja sa drugim bićima jer želimo radost i kreativnost života da podelimo sa drugim i/ili probudimo u drugome.
Ako čovek svet oko sebe gleda sa istinskom ljubavi on u njemu traži lepotu. Ako gleda na svet sa strahom traži zavere protiv njega, opasnosti koje ga vrebaju da bi se od svega toga odbranio. Čovek u strahu nije spreman da odstupi od svog načina mišljenja jer mu ono omogućava da preživi. Čovek u ljubavi ume slušati sva mišljenja i o svemu može pričati.

Eto, dobio si elaborat o percepciji, a mi pričali o čudima. Možda je i to čudo
i btw,
nocty je lepo primetio o čemu treba pričati:


i ovaj post koji je ponovio 2 puta (s dobrim razlogom):

nocty,
Hteo sam ti ranije reći, ali mi vreme ne da - nasmejao si me sa ovih par komentara... car si!
Dok prosipamo filozofije, ti nađeš vremena i za sprdanje. Važno je samo da znamo da...



Pozdrav!

nazalost i oni znaju da se sprdaju