Mozda bi pravo mesto za ovu temu bilo pod „manipulacija ljudskih bica“, ali ih radije smestam pod „ostalo“ da bih izbegla uske interpretacije. Mislim da su dobar primer kako se lako moze izgubiti sopstveni teren i kakvim se sredstvima koristi kontrolni sistem.

NGOs (non-goverment organizations) imaju svoje ishodiste u (a)politickim talasanjima sezdesetih-sedamdesetih godina: mirovnim pokretima, ekoloskim, feministickim, anarhistickim, sindikalnim, pokretima za ljudska prava... Iz ovih velikih drustvenih potresa proizisla je i ideja o novim nacinima povezivanja i o stvaranju alternativne mreze. NGOs izvorno pocivaju na nehijerarhijskoj organizaciji, solidarnosti i teze otvorenom modelu organizovanja. Pokrivaju ogroman deo drustvene stvarnosti: pokret za ljudska prava, ekologija, nenasilno resavanje konflikata, feminizam, alternativni modeli edukacije, mirovni pokret, rad sa decom sa specijalnom potrebama i sl.

NGOs predstavljaju, odn. mogle bi da predstavljaju, gotovo idealan nacin udruzivanja/delovanja. Na primer: meni se ideja o biometrijskoj licnoj karti nimalo ne dopada. Kao jedinka mogu samo da sledim primer Jan Palaha i da se samozapalim na nekom prometnom trgu u znak protesta. Mreza nevladinih organizacija sa druge strane, sa vec veoma uhodanim metodama delovanja i izvornim principom nezavisnosti mogla bi veoma efikasno da se suprotstavi politickom nasilju.

Dakle, iz perspektive kontrolnog sistema: ne valja. Sta nam je ciniti? Posto spaljivanja na lomaci vise nisu u modi, moraju se naci druga sredstva.
Prvo, upravo s obzirom na prirodu nevladinih organizacija nista lakse nego osnovati svoje sopstvene, koje ce pricu sa jedne strane gurati u zeljenom pravcu a sa druge je diskredidovati. Tako na svoje iznenadjenje vidite da se ratovi vise ne vode iz verskih razloga, niti zbog osvajanja novih teritorija, ne, ratovi se danas vode zbog zastite ljudskih prava. Vidite jednom recju militariste koji preuzimaju retoriku i argumentaciju mirovnog pokreta da bi opravdali nasilje. Pa se pitate sta se u medjuvremenu dogodilo.
Od skoro je doduse „in“ borba protiv terorizma.

Medjutim, to nije dovoljno, jer je pokret u medjuvremenu narastao, profilisao se i razvio prepoznatljivu liniju. Resenje je veoma jednostavno: novac, koji za vas, kao sto znamo, ne predstavlja problem. NGOs danas funkcionisu na principu projekata. Velike fondacije raspisuju konkurse za projekte, vi kao organizacija aplicirate i ukoliko zadovoljavate kriterijume, dobijate sredstva. Naravno da je sve upakovano u adekvatnu foliju.
U velikim svetskim organizacijama se vrte enormne kolicine novca i obicno se angazuje osoba ili tim za Funf-Raising. To je sada novo free-lancer zanimanje. U najskuplje projekte spadaju kampanje. Podatak koji slucajno imam: pet miliona dolara koji su ovim metodama sakupljeni za jedan projekat: kampanju o zastiti panda.

Ovim je postignuto vise vaznih stvari: prvo, odredjivanjem ko dobija novac, odredjujete razvoj dogadjaja. Drugo novac je sjajan mamac za karijeriste raznih profila. Ne morate da radite nista vise, samo da namamite stuke u ovaj otvoreni i nebranjeni bazen. Uz to razvijate takmicarski duh tamo gde je vazila parola solidarnosti. Trece: animirate malo ljude. Pa mene nimalo ne iznenadjuje da se nijedna NGO nije oglasila protiv novih licnih karti (ako jeste, promaklo mi je). Svi su zauzeti pisanjem projekata.

Nemacki Zeleni, svojevremeno izuzetno snazna nevladina organizacija, su, kao sto znate, u medjuvremenu postali politicka stranka, usli u par mandata u parlament, bili koalicioni partner u Vladi, a sve sa obrazlozenjem da ce na taj nacin lakse uticati na proces donosenja odluka. Kakva iroija: non-goverment.

To ne znaci da nema autenticnih NGO. Ima ih, naravno - ovaj pokret je izuzetno heterogen - ali su marginalizovane i uz to je sve ono, u sto je ulozena ogromna energija, u velikoj meri diskreditovano. Neke oblasti delovanja izgleda da nisu interesantne kontrolnom sistemu, pa i dalje relativno nesmetano funkcionisu.

Trenutno se npr. dosta novca ulaze u interkulturalne projekte. Oni izvorno afirmisu princip interkulturalnosti shvacene kao „salad bowl“ nasuprot melting pot-u. Dakle, razlicitosti, koje mirno egzistiraju jedna pored druge nasuprot loncu za topljenje koji brise sve razlike. Prihvatanje drugog i drugacijeg. Medjutim, imam neodoljiv utisak da ovi projekti sve vise dobijaju jednu drugaciju dimenziju. Lepo upakovanu, naravno. Kod nas se npr. dosta podrzavaju projekti sa Romima. Kao cilj se postavlja njihova bolja socijalizacija. Koliko god to lepo zvucalo, u osnovi lezi nasilan pristup. Uniformizacija, koja podseca na Prokrustovu postelju. Sve sto strci, ubaciti nekako u sistem.
Ali to je vec druga prica.

Ima i drugih oblasti koje su finansijski dobro pokrivene.
Citam u medjuvremenu Omov tekst i imam potrebu da malo izmenim/dopunim tekst. Ali ga saljem ovakvog. Vazno je zabeleziti proces.