Hej Vincente,

Htio sam samo pokušati napraviti suprotnost od onih super stihova Williama Blakea, utopiti ih u (za većinu) surovu zbilju,
Nisam nikoga mislio šokirati,

Sorry,

Ma nema beda

Pozdrav

Iz knjige u Kraju Beskraja gde sam učestvovao sa grupom autora, izdata u Kučevu 2008...

Bojan Đ.

Sadržaj:

BUĐENJE.
VREME I SVETLOST
ZAVEŠTANJE
MOĆ
OKLOP
PRIČA
BESKRAJ



BUĐENJE

Bez poziva na buđenje,
bez tebe,
mene.
Ja, ja, ja,
nečije zove,
to nije ni moje ni tvoje,
jer ti si isti kao
i ja
koji ga nema
na ovaj sebični način,
na bilo koji…

Telesnoljublje nije
ova poruka,
ni bit,
to je dušoslovlje Onog
koji te zove
da se probudiš,
Slobodnom Voljom
sebe iz tame
koju su drugi nametnuli.

Od sada
i uvek,
ne zaboravi
šta je bio taj san
i neka traje,
dok buđenje je SADA
i ko zna KADA!



VREME I SVETLOST

Čaure svetlosti,
zaborav
u predatorskom gnezdu,
jedu jedni druge,
hrana su za jedne strah,
za druge ljubav.


Plemenit ratnik znanja
sažima vreme kao klupko,
ne nosi ništa
do neizmernu
i čistu volju,
na stazu
koja je njega izabrala.

Kroz svetlost ujedinjenja
sada,
u rastegnutom trenu
svega što je zamišljeno
da bi nastalo i nestalo,
kroz predele
hologramskih umotvorina,
kroz odmršene iluzije
kao putnik bez prtljaga…
Sam...



ZAVEŠTANJE

Ispunjava se lepota stvaranja
na putu bez kraja i početka.
Plemenita Matero
otkupljuješ bezbrojna bića,
rađaju se da progledaju lepotom
sa kojom si ih stvarala.
Duhovi velikih načela
stopljeni su u jedno,
u LJUBAV.
Znanjem smo svi iskustva za Jednu Svest
u Sveokupnom trajanju.

Hladna lica smrti,
vatrom smo otkravili milost,
kroz svetlost smo progledali
i raširili dobru vest o Tebi Majko.
Vence hvalospeva uznosimo,
pesme i igru kroz večno kolo
u krugu su za sva vremena!

Ostajem zgrožen i potišten
pred nasiljem…
Moj plač dodiruje ljude
koji pate i umiru u agoniji.
Ubijaju životinje gde god stignu,
stabla obrušavaju
kao da ih streljaju.
Izrabljuju svaki pedalj
Tvog uzvišenog Tela Majko…
A ipak još uvek
ostaješ tako lepa,
sa nepomućenom lepotom
neizbrisivi si oreol naših tela i biti.

Zaspao sam Majko,
siguran,
u snovima ti se vraćam,
preobrazila si me da Te vidim,
da volim.
Ma bilo gde da odem
to neće biti smrt kada dođe,
ta neminovna koju čekam sa radošću,
već sjedinjenje sa Tobom,
Majko, kao zaveštanje…



MOĆ


Mislima stvaraš
zbilju,
moćno si biće
svih realnosti
obitelji svetla,
i ovde si
tvojom voljom,
donosiš vest
večnog proleća
u sve univerzume,
jer ti si pozvan
i nisi gost Zemlje…

Seti se da u tebi
je sav postanak,
ti bistriš tamu
izabran od sebe,
boriš se na stazama
večnosti,
namerom dobra
kao protivteža zlu.

Zamisao
rađa svet u umu
onog koji zna,
za Nadčoveka
iskustva su lekcije,
za svest
koja nema granice
u bilo kom telu,
vremenu i mestu
kao pojavi Večnog.



OKLOP


Ili si grabljivac
ili plen,
u tridenzitetskom svetu iluzije,
uvek si nivo ispod drugog
koji te izrabquje do srži,
kao hranu
u vidu energije…

Ili si izabrao put duha
ili materije,
svejedno,
iskustvo je za Jednog
koji otkriva polaritet,
kao tragedija svoju žrtvu
ili život za novi pogled…

Podigao sam
oklop od sećanja,
sav od patnje
da je i ivice vremena oštrilo.
Za ovaj milenijum
kažu da je poslednji,
znam,
poslednji u nizu
novih početaka…

Vreme je za borbu,
na kojoj strani sada stojiš,
sa oružjem u mislima
i vatrom na rukama,
ili si u kljunu orla
tek prvi zalogaj…
ili si pobednik svih bitaka...



PRIČA


Sa ushićenjem um je hodio
kroz zamršene lavirinte metafora,
onih o sudnjem danu postanka
ili o veselom ludilu pajaca
skršenih nogu
koji su izazivali prirodu…

Neko je otkrio Večnu Istinu,
Zemlja se smejala
udarcima kamena o kamen…
Nebo se rastvaralo
kroz bitku entiteta za svestima
koje su izgubile težu duha...

Talas misaonih formi
venčava se sa vremenom,
zvuk i slika
ove priče si Ti,
u svim oblicima i znanju
koje ujedinjuješ za večnost…
za tren…



BESKRAJ


Ostaješ sam pred beskrajem,
oduvek si i bio
i to je ono što ti se ponavlja.
Zbog dodira sa drugima
ne zaboravi put u nedokučivo,
svest je nepokolebljiva namera
da uvek uobličava nepoznato,
i tajnu sveukupnosti
iz tame u svetlo i obrnuto.

A smrt kao saveznik
nadamnom bdi,
važan je taj čin borbe
ali bez ishoda,
u nepovrat na putu za sudbinom
ili u nedra ništavila,
za ratnika je svejedno…

Svesnost za stvaranje,
konačna smrt univerzuma…
Prikrada se igra postojanja,
gde idem niko ne zna
oslobođen svih iluzija,
kao najamnik beskraja…

Prvi deo

2008, uspeo sam da odštampam prvu zbirku poezije pod nazivom "Baština Svesti"...


SADRŽAJ:

Uvod: Recenzija Svetlane Pribaković…………………………..1
Deo prvi: Psihodelični osmeh……………………………………2
Prerušena uloga…………………………………………………..2
Hod…………………………………………………………………3
Svakodnevica……………………………………………………..4
Svojstveno poštovanje……………………………………….......5
Mesec dana………………………………………………………..6
Zbogom…………………………………………………………….7
Sapatnik……………………………………………………………8
Kovčeg……………………………………………………………..9
Žig…………………………………………………………………..10
Zavičaj……………………………………………………………...11
Podozrenje…………………………………………………………12
Žeđ………………………………………………………………….12
Inspiracija…………………………………………………………..13
Iluzija………………………………………………………………..14
Nadripesnik………………………………………………………...15
Oplakivanje…………………………………………………………16
Prvi san……………………………………………………………..17
Moć………………………………………………………………….18
Misao………………………………………………………………..18
Rana………………………………………………………………...19

Deo drugi: Terra-Majka Zemlja…………………………………..20
Molitva………………………………………………………………20
Terra-Majka Zemlja………………………………………………..21
Naklon………………………………………………………………22
Uobličavanje haosa……………………………...........................23
Perun………………………………………………………………..24
Srce u ledu………………………………………………………....25
Lakovane cipele……………………………………………………26
Dvoboj……………………………………………………………....27
Suze raspeća………………………………………………………28
Samo se ponavljamo……………………………….....................29
Put Boga Koleda……………………………………….................30
Vreme……………………………………………………………….31
Pregalac…………………………………………………………….32
Bol…………………………………………………………………...33
Oko…………………………………………………………………..34
Pogled(Ruke)…………………………………………………........35
Čamac………………………………………………………………36

61

Oslobođenje………………………………………………………36
Crna svadba………………………………………………………37
Baština svesti……………………………………………………..38

Deo treći: Istina…………………………………………………...39
Poziv……………………………………………………………….39
Istina……………………………………………………………….40
Vrisak……………………………………………………………...41
Smisao…………………………………………………………….42
Rađanje ratnika……………………………………………..........43
Organski portal……………………………………………………44
Život………………………………………………………………..45
Čarolija…………………………………………………………….46
Drevne oči…………………………………………………………47
Ljubav……………………………………………………………...48
Mora………………………………………………………………..49
Istiniti san…………………………………………………………..5o
Holokaust…………………………………………………………..51
Lekcija……………………………………………………………...52
Suština……………………………………………………………..53
Pokret u nedogled………………………………………………...54
Iskustvo postanka…………………………………………………55
Sjedinjenje………………………………………………………....56

Deo četvrti: Najamnik beskraja………………………………….57
Moć…………………………………………………………………57
Oklop……………………………………………………………….58
Beskraj……………………………………………………………..59



1

BAŠTINA SVESTI – BOJAN ĐORĐEVIĆ

Svojom poezijom Bojan Đ. sve dublje ponire u izvorišta i stremljenja ka čovekovim otkrovenjima i samootkrovenjima da bi pronašao cilj egzistencije i esencijalne puteve do uzroka i posledica svega onoga što se nalazi duboko zakopano u ljudskoj svesti. Uverenje da svi koračamo putem sopstvenog fatuma vodi nas do zapečaćene neslobode i do zaključka da ne možemo da promenimo to što nam je već dato. Svima je data uloga na pozornici života. Navikavamo se na pravu ulogu kada shvatimo da ne možemo pobeći u stvarnost ili ništavilo.
Bojan Đ. je ugradio najsilniju snagu ljubavi koja, uslovno rečeno, nadmašuje i same stihove. Od poštovanja i divljenja do stalne čežnje, ceo Univerzum je ispunjen njome, svako doba dana i noći i svaki damar uvek pulsirajuće prirode. Njegova ljubav je svetionik u svakoj tami koja ga proždire, ona je spasilačko uže za sve životne brodolome iza kojih, posle kratkog nedisanja, izlazi kao pobednik jer je ona s njim spojena kao zdrava, netaknuta aura, stvorena kao pozitivni sloj na zemlji ispucaloj od gorčine ništavila. Njegova ljubav je jaka i moćna kao sam život. Senzitivnost stihova, istovremeno krije u sebi moć, jaku kao večnost.
Kroz stihove Bojana Đ., provlači se osećanje melanholnije u jednoj sasvim dovoljnoj meri, zapravo, onoliko koliko sam pesnik oseća; melanholija zna da pređe u ogorčenost i osudu svega onog što čovek čini uprkos prirodi koja je, po njemu, najveće, najznačajnije i najplodnije tlo koje je Bog stvorio. Međutim, ono što dominira nad melanholijom i čitavom skalom drugih osećanja, su ljubav, radost, sveopšti pozitivizam i beskonačnost slobodne volje u Sveukupnosti i Sveprisutnosti.

Svetlana Pribaković

Ovim uvodom i recenzijom, još jedanput se zahvaljujen gospođi Pribaković, na divnim rečima i pomoći koju mi je pružila za izdavanje ove zbirke.

2
PSIHODELIČNI OSMEH


PRERUŠENA ULOGA

Želja ostavlja trag,
neće joj biti sveti preci,
ni budući potomci
koje neće razumeti.

Uloga beži od stvarnosti,
rađa dela
koja iščezavaju
kao mehur od sapunice,
pa ipak,
i trenutna lepota
dok ne nestane
ispoljiće savršenu svrhu.

Besmisao ograđuje staze
i ukazuje pogrešan pravac.
Prerušava se glumac
i igra ulogu života
kao klovn ili mudrac,
luda ili božanstvo.


Zbog nesvesnosti postojanja svi igraju neku od lažnih uloga da bi se navikli na pravu, kada se razotkrije da od nje ne bi mogli pobeći u stvarnost ili ništavilo. U materijalnom ispoljavanju početka i kraja njen vrhunac je na trenutak oplemenjen večnošću trajanja, na nekoliko sekundi u svoj lepoti živeće truležno kao večnost. Da bi lepota nepovratno otišla za zovom uništenja. Oni koji primete tu razliku dostojni su biranja uloge koju će u životu igrati, ili ne igraju nikakvu ulogu zbog straha da se ne zaljube u nju. Posledice mogu biti katastrofalne za glumca.

3

HOD

Vatra šije
odeždu vremena.

Hod Zemljom,
posvećena stopala
gaze po prahu mrtvih.

U Vazduhu lebde
zakačena težom
oproštena dela.

More je valovito
i oprašta hodaču
što korača po njemu.


Oni koji su sebi oprostili dela i svaki postupak koji čine, mogu hodati po vatri, površinom vode ili etra. Njihova posvećena stopala vreme ne dira jer su oslobođena svakog greha koji je iskupljen na golgoti ljubavi. Njihova dela idu za njima i sila uma svedoči da su neokaljani truležnim prahom. I vatra im šije odeždu i zakriljuje ih od svake studeni uma, i voda ih okrepljuje od svake pustinjske svesti. Taj hod ne razume nasilje niti mržnju, jer hodi samo u ljubavi koja je lakša od stvaranja i uništenja. I zemljom seje iskrice sa zvezda kao vatre za domove u kojima se ogledaju zimljivi domaćini. I onaj koji hoda površinom vode ne hoda samo za sebe već i za one koji ga gledaju, i njihove oči sa njim hodaju i svako delo koje se ogleda u posmatranju.

4

SVAKODNEVICA

Godina siromašnija
za jednog prijatelja,
rođaka ili poznanika.

Nova decenija
neće prepoznati krajolik,
zgrade
i nove reči u upotrebi.

Za druženjem između
drugih tužnih samoća,
samoću obuzimaju draži
svakodnevica zarobljenih razumom.

Uzdrmani ljudi
prose postanje,
u vremenu nepažnje
izigravaju gospodske prosjake.


Svakodnevica leprša okolo aura i otkida im delove dok telo ne ostane samo na vetrometini duhova.

5

SVOJSTVENO POŠTOVANJE

Poštuj pakao i ubice
koji satarama bruse strah.
Poštuj svece
na viteškim kolenima
koji u molitvama gube dah.
Svima je zajedničko
da je neko drugi
da bi se primetila razlika.
Ti nisi duboki jaz reke
i kolebanje plima i oseka.
Poštuj različitost
i skučenost jednog uma,
videćeš da ne treba da budeš
i u jednom i u drugom.
Poštuj ratove
jer nogom ne bi imao gde stati
da nije ljudi surovog srca.
Poštuj sve i svakoga
jer i ti si osnovna ideja
nečije ljubavi ili mržnje,
refren različitih smrti
i pesma otmenih žala.

Traži zahvalnost
i jemstvo za tvoje noge.
Traži tapiju za vetar
jer ti si izviđač sete.
Traži ono što nikada
nećeš imati zauvek,
poštovanje za samog sebe.


Svojstveno poštovanje polazi od sebe i njemu se vraća kao poštovanje svih koji postoje i koji će postojati, u sva vremena. Ti si izviđač koji traži sebe, u drugima, sebi.

6

MESEC DANA

Probuđen jedan život
za trideset dana.
Razotkrio se dar buđenja.
Kob je uzimala mesec kao danak
za svako učinjeno čudo.

Na jedan dan probuđeni
sagledavaju tesnace trajanja.
Hodaju bosi snovi teških oštrica.
Zemlja kao krvavo oranje
talasa sklad na sklad.

Uspavan nosi usnulog
u nestalim minutima.
Oproštaj reči od odlazećih
a tuga kao zbogom.

Otkrivena je mera
prokapanih suza
umesto peščanog časovnika.

Uzima znanje zajam
i punomoć izgubljenog časka.
Ostalo je još umiranje
kao žrtva za novi život.


Žrtvujte sebe na oltaru umiranja kroz milost i ljubav. Spokojni, bez vere da se ičemu nadate bez mržnje i oholosti možete dostići vreme van vremena. Oni koji prepoznaju suze kao merače samilosti zaustavljaju časovnik svemira. Probuđen život koji se ne iživi smislom, kob je vremena.

7

ZBOGOM

Zbogom kalemari brzih koraka
što vam nedostaje vreme
za svršetak kvrgavih poslova prirode.

Zbogom nadničari jada,
nije posao završen.

Zbogom nezgrapni svadbari
što ženiste se sestrama.

Zbogom vremensko sećanje
jer najmiliji su u njemu,
prolećni povetarac
isečen granama drveća
kao tupim sečivom.

Doviđenja večnosti
probuđena na tren,
dobrodošla ugašena stvarnosti
utrnulih sećanja.

Zbogom trubaduri vaskrsenja.

Zbogom namirisane konkubine
i lažni svete oporih milina.


Opraštam se sa zbogom, sa mirom kojim sam ukrotio nevremena uma. Ne dotičem više ništa što je kroz mene iživljeno kao trajanje ili san. I dalje nastavljam sam u ko zna kom vremenu dok se ne prepoznam kao samilost završetka puta. Zbogom i oprostite, unapred ako sam vas sablaznio rečima, to mi je i bila namera. Kome ćete zbogom poslati ako ne sebi!

8

Goranu…

SAPATNIK

Obučena u majsku raskoš
sa vencem cvetnih godova,
lagana kao večernji miris
od majskih svečanosti,
vazduhom klizi
vest povetarca
kao otkrovenje radosti.

Izranjavane gospođe trešnje
dozivaju sapatnika,
muk će biti tišina grozomorna
a graja granja majskospev
kada ih jesen obnaži.

Poslednju draž kob
uzima za danak starosti.


Šušti granje kao vest o nadošloj starosti, pucketa, slama se kao kad čoveku lomiš kolena. Krošnje pune procvetalog cveta su odavno nestale, na mestu njihovom, praznina zbori o prohujalom vremenu radosti. Majskospev gospođa u haljinama, nekada beše kob za ostarele oči, a sada je draž očiju što gledaju pustoš u zlatnim bojama jeseni. I vetar razvejava prah od cvetova na stopala vremena. Igra se u kovitlacima, i ljulja se pri bilju oduzimajući mu svežinu. Odavno, lišće je počelo da spada sa grana, da bledi, ocrtavajući na sebi mrtve žilice čijim tokovima je nekada jezdila svetlost. Obnažena priroda, na vetrometini, u pocepanoj haljini, spalih venaca hvale, plače u hramu vremena koji na otvorenom drži liturgiju. Grozomornost vapaja brusi skoreni sok trešanja. Samo se muk čuje kao eho tišine u sapatniku, koji se vuče kao prosjak nevremena.

9

Goranu…

KOVČEG

Modri tabani trešanja,
porasla stabla za pedalj
na prstima se propinju.
Valjaju krošnje valove
a beli cvetovi trepere
u krhkim rukama maja.

Izrezbaren maleni kovčeg
sa čijih ivica kaplje halucinacija.
Glas ječi iz stabla
sa senovitog mesta
gde će u sumrak osvanuti hram.

Pusta uzvišica unutar ničeg.
Veliki kovčeg istesan
iz ubijenog trešnjevog drveta,
prazan u svetlu crvenog meseca,
nogu majskih rana.

Pritislo nebo na kolenima.
Provejava uzbrane cvetove talas
na lice studenog modrila
sa kojih su majske suze nekad vapile.

Sunovraćuju se zrele trešnje u treset.
Otvorena vrata tla
iza kojih leži udubljen kovčeg,
u korenje na stranu palu nagnut
odakle istok pušta
u belo obučene vetrove.

I kao da u kolevki zaspalo
ljuljaju čedo trešnje,
granama mu miluju čelo
sa tek smežuranih cvetova.

10

ŽIG

Iz osećanja
uobličeno otelotvorenje.

Melanholična varka
sakriva cilj radosti.

Vesela sadašnjost
drži priručnik tuge.

Žig blagozvučja
molitvi je smeh
za setna tela žalosti.


Svako telo se rađa na radost prirode i života koji bujaju iz žiga različitih stvaranja. U sebi ma bilo koje telo nosi zadovoljstvo postanka. Bilo da je to čovek, životinja ili drvo, oni su u sebi zadovoljni kada postoje u bilo kakvim uslovima. Različite, životne okolnosti ispoljavaju samo različita iskustva dok je sudbina svih i svega ista. Žalosni smeh se dovija iz praha kao pobednik nad svima koji se batrgaju u sluzi života. Radosti su varke koje mogu zadržati na trenutak smeh, ciničan i bezdušan koji nema samilosti kada je neko setan u svetu gde su sva tela samo ograničeni organizmi.

11

ZAVIČAJ

Plaši se san
bezbrojnih ruku običaja.

Senovita mora
nije prepoznala
ožalošćenu noć.

Maleni krakovi ovog leta
neće ispoljiti krošnje
prohtevu prirode.

Zavičaj je okružen zidovima.
Miris okeana je daleko.


Beskrajni horizont sakriva tamnicu koja se sferno račva ispod svačijih nogu. Zidovi od vode, peska ili kamena, zidovi od bilja i drveća, zidovi od ljudskih kostiju su dokaz da je tvoj zavičaj okružen patnjom. Sloboda ište žrtve od tebe i bližnjih. Tvoje telo je domaćin nepoznatom i živi u prostranom zatvoru. I san je jedna odaja stvarnosti za koji znaš dok traje da je tvoja realnost. Snovi imaju ruke i dosežu dokle želje dobacuju. Buđenje kome se nadaš dolazi iz sna, zato se i budiš u tačno vreme dana da bi ih prepoznao kao izvesnu budućnost. Da li si siguran kada se probudiš da si u pravoj stvarnosti? Da nije to možda neki drugi san koji te veže slikama tvojih želja? Svako nosi sa sobom svoj zavičaj i ne da ga nikome drugom. Kada bi postojao samo jedan zavičaj u njemu postojalo bi razumevanje između gospodara i sužnjeg, sanjanog i sna koji bi mogao da se probije van iluzije. Okean je metafora za slobodu i njegov miris možemo da osetimo svuda. To prostranstvo jednog što se giba u svojim nedrima nosi svet kome ne treba svetlost ili vazduh sa površine.

12

PODOZRENJE

Žeđ za osvetom prosi
milost milosnika.

U oreolu dželata
nebeska harfa zveči
kao giljotina.

Iza dobrih dela
pomalja se masakr.
Iza krvave maske umodržac
stoji na mrtvoj straži.


Dešava se da započeto dobro delo izrodi zlo koje nadmaši dobrotu krvoločnim postupcima. Krv samilosnika kao sopstvena žrtva gradi svet budućnosti. Na mrtvoj smo straži svog uma, čuvamo zla ili dobra dela.


ŽEĐ

Trag rđe
u zlatnim kapima rose.
Onostrana duga u jednoj boji.
Bez pratnje hodi vatra
i prelama biljke žaru.
Železne lađe lepršaju
nebom zakovane.
Pauci kapi rose
vežu u mreže
za jutarnju žeđ narikača.

Jutra su pusta bez onog koga čekaju. Noćašnje vatre su pohodile rosu, kao na izvor išle su ka hodočašću.

13

INSPIRACIJA

Bodrost uzima moć
robijaškim navikama,
okreće novi list
i blagosilja ubijanjem mravinjaka.

Navika o sumornom jadu
tražila je izgovor.
Pribor za upomoć
dozivao je kuke za vešanje.

Nehajno stanje prati
duboki jaz uma.
Razmešteni su kreveti
u obliku krsta.

Samoubistvo čeka
inspiraciju života,
glava odsečeno rame utehe.


Nema utehe gde svi umiru, svaki deo prirode, ti ili tvoji bližnji. Samozavaravanje je život u slepilu, u nevidelu bola bližnjih koji se koprcaju dok ih patnja obuzima kao sprava za mučenje. Autistični svet, u njima retardirane samoubice svojim verovanjem produžavaju agoniju, i san je tu kao odmor od takvog sveta, ali, ljudi ne znaju da sanjaju i svoj svet prenose i u njega. Čini se da su svi inspirisani životom kao varkom koja tačno zna čija je koja boja sveta. I gde utehu otkriti kao inspiraciju za dalje napredovanje kroz bitisanje? U ništavilu, svetlu? Voleo bih da je uteha konačna, vanvremenska gde bi svi našli svoj dom. Iskupljenje, draga braćo, nije uzimanje već davanje ljubavi, sna, onima koji ne znaju da ljube i sanjaju.

14

ILUZIJA

Jezički tegovi akrobatike
u ophođenju uljudnosti,
ponašanja u normama
obesmislenih naraštaja.
Utuljeni strah između nektara
opijajućih sekvenci.
Glasovne mogućnosti tenora
podižu pejsaž oaze
oivičene grozomornim paklom.
Ljubopitljiva deca postavljaju pitanja
o suštini odgovora.
Ljupke pokrete ludila
uspavljuje priroda
lepršavim oblicima.
Pozorne su želje ushićenja
i ništavilo iluzije
koja ubija stvaranjem.


Na svet si došao kao pitanje, kada odlaziš sa njega već treba da znaš odgovor, ako li ne znaš, sve je uzalud.

15

NADRIPESNIK

Zmijama su ispale čeljusti.

Plime i oseke
nikoga ne uznemiravaju
po opservatorijama.

Arena dečijih igara
poprskana znojem.

Delokrug gostiona mami
užegle šale na račun
pijanih šarana.

U odrazima vode plesačice
naoblačene kože.

Odgovori pitanja dramatike
poodavno su savladani
jedrima nadripesnika.

Kameleoni proždiru
boje okruženja.

Jeleni su izneli
vatre na rogovima.
Vodopadi su plakali.


Nadripesnik je preobučen u jelena, u vodopad i zmiju i smeje se pijanim šaranima u vinu. Verujte mi, život je gozba, nekada učestvuješ u gozbi a nekada si ti sam povod za gozbu drugima. Kameleoni menjaju boju ne da bi izgledali lepo i raznobojno, već da bi preživeli. Tako i ja. A vi?

16

OPLAKIVANJE

Stojim na krakovima talasa
a okean klizi nadamnom,
u laganom ritmu
pomeram se ka pučini
dalekih izmaglica,
negde u nedogled gde iznad mene
ptice samo kruže u krug.
Ispružio sam ruku
da nahranim galeba u letu,
sunovratio se ka meni
i otkinuo mi prst.

Gladni su galebi,
otkidam od sebe parče mesa
i pružam nagradu
onoj ptici koja ga se prva dočepa.
Nisu to golubi
zahvalni mrvicama.

Kandže galeba miluju
još uvek podignutu ruku,
tupo odzvanja kljun ptice o moju kost
dok stoji na mojim ogoljenim rebrima.

Krajičkom iskidanog oka
u levoj kandži galebice,
gledam kako mi srce
odnosi ka horizontu,
a ono kuca ranjeno
i oplakuje moje oči,
koje su za gozbu ptice
tek ovog jutra prvi zalogaj.

17

PRVI SAN

Ne znaš da si u snovima,
u susretu stvarnosti
i časa gneva,
u već viđenom i odslušanom,
proživljenom sudbinskim
dodirima sećanja
i zaborava voljenih.

Nisi u tuđim snovima.
Zajednička je usnulost
na granicama nehajnog,
ljubav i prijateljstvo
već zaboravljenih,
izgubljeni dar
za obgrljenu iluziju,
vrati se,
jednom,
nama,
koji smo u tuđim snovima
okosnica njihovog bitisanja.

Snovi nastavljeni u voljenima
ophrvani zaboravom nestajanja,
stižu do njega koji opčinjen
sanjanjem stvara,
jedan jedini san
koji još uvek traje
u svim različitim uzrocima,
sa krajem u nama nenaviknutima
da i san olako u smrti,
možemo izgubiti.

18

MOĆ

Šta znači kada se probudi
moć u vidu ljubavi,
dok se svet urušava
u nevidljivu tačku,
lagano,
kao da silaze
sve čudi prohujalog,
u buđenju osećanja,
da Znanje treba svakog!?


MISAO

Slepljene kazaljke časovnika
kao odgovor na pitanje,
senka u senki
nema dvojnost koja se primećuje.

Jedna je istina ispričana
različitim rečima
za beskonačno ljudi,
ko shvata zagonetku
pre njene tajne,
dostojan ju je postaviti simbolima
koji ne odudaraju od istine.

Dokle misao može da dobaci
a da ne nestane,
neće pozlediti
onog koji je poznaje
kao odgovor
koji je kao eho
sastavljen od reči pitanja.

19

RANA

Oduzet zvuk za one
koji u tišini prebivaju,
i glas koji zbori
sa usana,
nemi je znak za oči
koje ponekad čuju.

Nema su dela vetrova,
a zvuk prolećne kiše
razliva se po licu
koje bi da čuje šum.

Pokreti tela odaju glas,
i bol na mesto bola
otvara ranu rani
kroz uzdrhtali stas.
I suze onih
koje napuštaju čula,
usahnuće.

U svetu surovog zvuka,
jauci ne mogu
prenuti usnule
okovanih muka.

Deo drugi


20
TERRA-MAJKA ZEMLJA


MOLITVA

Svitanje,
Umivam se vodom života
i sa Suncem se rađa molitva:
Perune,
podaj mi snagu za dela
da ih uznesem na pleća,
kao lagani lahor
što nosi krasne cvetove
kroz uzdrhtali vazduh.

Podne,
umivam se vodom života
i krepim svoje oči.
Uznosim molitvu Bogu Horsu
kroz vrhunac svetla:
Podaj mi Bože vest znanja
u sva nevremena,
čuvaj mi iskru života
kroz svest naravi,
pogled te slavi na vidiku
kao prelaz ka onostranom.

Suton,
umivam se vodom života
i kvasim telo i bit
pred večernju molitvu:
Podaj mi Dajbože snagu za san
kao i u volji za ovaj dan,
u radosti berem plodove Zemlje
a u veselju ljubim obraze roda svog.
Podaj mi Dajbože zdravlje i sreću,
dar praha i znanja.
Kroz zlatnu sredinu hodim
kroz Javu zemaljskog bitisanja.

21

TERRA


MAJKA ZEMLJA

(Hvalospevi sinova i kćeri
Majci Zemlji u sva vremena.
U svim sećanjima,
mislima i delima,
ljubimo Nju odvajkada).

Tvoj dah u nama prebiva
i kao odojčad nas povijaš
silom teže od rođenja do smrti.
Izvajani od tvoje krvi
da dosegnemo Sunce
dok ne prohodamo nebesima
slavimo prirodu koju uznosimo
na pustim mestima svemira.

Oči su nam plave
kao što plaviš crnim putem Univerzuma,
belimo kao put Tvojih Zora
kojima nas budiš da te slavimo,
pored visokih stabala
i bistrih reka i jezera,
zelenih polja
i raznobojnog cveća
koja su osećanja tvoje biti.

U nama je ledeni dah planina
i jarost pustinjskih vrućina,
valovi okeana su nam kao misli,
naš nastanak i nestanak kao oblaci
u tvojim zenicama,
Majko!

22

ZA NADEŽDU


NAKLON

Stvaranje,
žrtva je nas samih
iz kojih se rađa,
sjedinjeno žarkom ljubavlju
nepoznatih koji se susreću,
uobličava novo saznanje
kroz novi život
tek rođen na svetlu dana.

Plavetnih očiju
umiva Nebo.
Beskraj čežnje
i nova odežda za samilost,
suze i patnja majčina,
uteha ocu
čije su ruke u tlu.

Neznana čarolija
kao tvoja tajna.
Samo znam,
vredna si žrtve,
krvi duše
iz koje si nastala,
izabrana da svoj put
sa nama ispuniš u duhu.

Nadežda…
Pred tobom naklon
tvojoj hrabrosti
za ovaj svet u nevidelu,
sluti novi život
kao dar ljubavi,
Bori se!

23

UOBLIČAVANJE HAOSA

Nisam se nadao da opstanem
među uplakanim stablima,
stenama koje oživljavaju
na drhtaj Zemlje,
među oholim ljudima
željnih krvi
i topline tuđih snova.

Nadao se nisam,
bez predaha
između stopala i tla,
dana ili leta vremena,
do uvoda u oproštaj
da prođe neznan za vazduh,
za kišu i suze,
na tasu,
tuđe u mašti
nemilih nadanja.

Zlopati se vreme u nama,
preživljava do sutra,
traži da nalazimo
smisao u besmislu.
Nema nade
koja bi nas uzdigla do visina
praznog prostora.

Nehotično smo dotakli haos
kao rukama glinu.

24

PERUN

Vatre gore
za noć i dan naložene,
titra plamen
i leluja iskrama časti.

Umiru hrastovi stari,
kao svedoci Serbi ih slave.
Sveti gajevi
kao žrtvenici sjaje,
zalepljen vazduh tišinom
kao smola se lepi za stabla.

Srebrne reke sijaju
odsjajem božanske moći
što veriža nebom,
hodi,
Perune,
hodi,
na mesto svetih gajeva.

Preko Svarožića zakletva
u nama daje hrabrost slobodi.
Odagnaj sušu kao kaznu
za nas koji te slavimo rosom!

Okovi od tame spali
jutrom obasjani.
Evo Perune klasja žitnog
u žrtvi Sunca iz tla,
žetvom oveštanih!

25

SRCE U LEDU

Devojčica sa telom od leda,
krvavom mrljom na grudima,
pognutog pogleda,
bosim nogama pleše
u ritmu bledog hoda.

Sa iskidanim šalovima
na rukama,
dugačkim velom na glavi,
izatkanom haljinom
od uveličanih pahuljica,
dobrodošlicu želi
glečerskom srcu hladne tamnice.

Na licu skuplja zaleđene suze
iz kutka kristalnih očiju,
u njenom srcu kuca
u taktu poslednji oproštaj.
Izlazeće sunce,
sa horizonta,
devojčicu kupa i topi.
Njeno srce pluta na vodi i čeka
sleđenu noć za novi telesni oblik.

26

LAKOVANE CIPELE

Privukao ga je sjaj crnih,
lakiranih cipela
u izlogu pogrebne opreme.

Kročio je sa nevericom u radnju
i kupio dva para.
Jedne je odmah obuo da ih oseti.
Bile su od kartona,
lakovane
i zalepljene jevtinim lepkom,
izgledale su na oko kao prave.

Napravio je par koraka,
raspale su se cipele lakovane
na trošne ostatke,
na iskrzan karton,
pertle se umrsile
i spale,
dno ostalo
na početku koraka.

Privukao ga je sjaj tame
zadržan na jednoj upotrebi
cipela za mrtvake.
Razmišljao je u tišini
okružen pogrebnom opremom;
tela su isto što i cipele.

Drugi par je zadržao.
Barem će znati
kako je u njima hodati.
Kada umre obući će mu ih
na bose noge
poplavele od hladnoće.

27

DVOBOJ

Prepuna arena
uskovitlanog gledališta.

Ogrnuta odeždom
od krljušti
boje mahovine,
uzima zubima oštro sečivo
i pred životinjom maše plašt.

Za vratom dahće smrt
u vrisku
načete jednine,
pred bikom
leluja usredsređena
za zadovoljstvo mase.

Na zaokret plašta
i udarca mača
o leđa životinje,
odjekne roptaj,
ali gledališta.

Približava se ljupkim pokretima,
podignutim sečivom
zadaje poslednji udarac
i dvoboj završava.

Kroz kapiju smrti
izneli su bika na kukama.
Klicanje pobedniku.
Ogrnuta iskrvavljenim plaštom,
odlazi za krvavim tragom
što je na tlu ostao usečen.

Ispred arene mesara,
jagma za vrućim mesom poraženog.

28

SUZE RASPEĆA

Nema razuma
za bića koja se ubijaju,
i koja završe
na trpezama
za slast onih
koji od njih žive.

Mržnje je i gordosti
u sputanim jedinkama
koje nisu videle svetlo,
i koje neznaju
da sutra priča večnost.

Sramota ljudskog roda
baštini
životinjsku krv.
Rezervati-novi logori.
Već danas,
sada,
od vas smrt
životnu snagu traži.

Suze spiraju kosti
zemlji koja umire.
Na krstovima
razapete životinje,
za njih,
laž kao patnja
proglašava se za istinu,
one bi da pod parčetom neba
svoj život u miru skončaju.

Od čoveka,
ne ostaje milost već krv,
vatra i zalogaj.

29

SAMO SE PONAVLJAMO

Plodovi smrti
rađaju se kroz porodicu.
Podižemo iste domove
okružene visokim zidovima.
Sadimo slično cveće
i verujemo u nepoznato sutra,
hladovina nam je tama
a ne odmor bez grča.

U strahu su nam isti otkucaji
i radost sa osmehom,
tajanstveni događaji
nesmotreno opisani.
Ista uhvaćena priroda
u ramovima slikara
kao mrtvi pejzaž,
stoji nam iznad glava,
ista.

Ponavljamo se gordo
i sa najavom zaborava.
Voljom smo spali
na besane laži.
Oskrnavili smo i snove
i našu moć
da kroz njih stvaramo.
Kao niko uzalud
se samo ponavljamo,
od juče za sutra
u nedogled varke.

30

PUT BOGA KOLEDA

(U zvezdanoj knjizi Koleda
nalazi se put ka Božanskim Svetovima).



Oko Polarne Zvezde
okreće se zvezdano nebo
Kolo Svaroga,
tu je kapija vremena
i put u prošlost i budućnost.

Vreme je odabir,
sekvenca postojanja unapred
ili unazad trajanja,
ili ga nema
da bi postojalo
u zaustavljenoj gravitaciji.

Sve slučajnosti
jesu nerazumevanje
nas samih,
Stvoritelja koga otkrivamo
kada se uzdignemo
iznad kruga opažaja.

Čovek je rođen pod zvezdom
koja je i njegovo proročanstvo.

31

VREME

(Iluzija za učenje).



Ne stare misli
već upokojena svest.

Promenio sam telo za telo
i više nisam isti.
Kako je znanje dobro
kao svetlo,
kao ljubav.

Dok ne naučimo lekcije života
i onoga što je između,
lutamo slobodnom voljom
koju bacamo u ambis želja.

Manipulišu vremenom
i nama u njemu,
i ako se ne probudimo
i ono što nam je danas sutra
može nam biti večnost.

32

PREGALAC

Pregalac ne istražuje
tajne i smisaone rečenice
oslobođenja
skrivenog između redova.

Ne traži pregalac
šta bi ga zadržalo,
bez sidra je i slobodan
da netražena čuda
pronađu njega.

Pregalac nema dom
i jezero u kome bi se umio,
njemu ne trebaju molitve i Bog,
ne čini ništa da bi uradio sve.
Ono šta bi ga zadržalo
opisuje slikama vremena,
njih rasipa i poklanja
svakome ko ih poželi,
traženje istaživanja
seje kroz odbačene želje.

Na putu luta od izvora do izvora,
nepokretnost nadomešćuje
rastvorenim umom.
Nema nikoga ko bi ga dozvao,
čini uvek obrnuto i isto
i na sebe ne gleda kao da je kralj.
Zvuk koji čuje
šum je zaustavljenog srca.
Nemi hor bezglasja
doziva
mimikama duha.

33

BOL

Zahvaljujemo bolu
na spoznaju lekcije života.
Iz nutrine usamljenosti
možemo tugu preobraziti u veselost.
Svesni tame da ištemo svetlost
od nas samih,
dosežemo do horizonta
ili tačke u mestu.

Napred se ide kroz patnju
koja zateže ivice izdržljivosti,
u suprotnom,
letargija u materiji smrti
pretvara osećanja u kamen.



OKO

Svakoga dana gubimo malo od sebe
i svesti koju rasipamo
kao oblak kišne kapi.

Sumorno predskazanje
je veselost koju tražimo
u životu naspram smrti.

I kada odlazimo
gubimo sebe u drugima,
u njihovim sećanjima na nas same.
Za nas koji nestajemo
bez igde ikoga,
tuga je kao izkristalisana noć
u oku vremena.

34

POGLED (RUKE)

Pogledaj u moje ruke,
izborane,
ranjene
jaukom…

U moje ruke pogledaj
kao u ogledalo misli,
krvave,
razbijene iluzijom.
Dan nosi noć u oku
da zaspi dremežom sumraka,
tako i one,
ruke,
sklopljene počivaju
na mojim grudima.

Pogledaj
ove dlanove
nezaceljenih rana,
drhte na promrzlom jutru,
Sunce ih obasjava
da ih ozdravi bljeskom,
nežnom toplinom vatre
kao plam svakog bića.

Okrenuti dlanovi nebu
pokrivaju lice.
Kao grane na vetru,
ruke,
njišu se u tužnom ritmu.

35

ČAMAC


(Nevidljivi grobovi)


Kraj puta preostaje biću da luta za ovozemaljskim.
Vreme je stalo na prelazu
između krvi i otelotvorenja,
šapata kao izdisaja
za snagu Striborovih barki.

Šarene tkanice pokrivaju drva
doneta sa ruba Svetih Gajeva
položenih u čamac,
iznad je telo sa znamenjem ratnika i oružjem,
okićeno cvećem uzbranim kada plaše rosom
koja je upila rađanje Sunca.

Brat ratnikov uzima baklju
sa vatrom iz ognjišta
koja će poslednji put
žarom dotaći leš i vodu.
Prislanja buktinju čamcu sa telom
kao žrtvu ratnika
koji poslednji put plovi u večnost.
Odblesak ognja na vodi dotiče obale
i rodbinu na kolenima sa ispruženim rukama.

Čamac plovi sa ratnikom,
praćen lomačom
što se sjedinjuje sa rekom,
dok poslednji san ratnika natkriljuje obale,
vrhove drveća i Majku Zemlju.

Vatreni čamac pluta
i obasjava nevidljive grobove…

36

OSLOBOĐENJE


Lična osobenost
bez osobenosti.
Vid bez pogleda
i naziranja,
sluh bez čujnosti
ovozemaljskih tajni.
Dodir bez dodira.
Toplo srce
na hladnom putu oseta.

Porinuta osećanja
bez osećanja.
Utoljena žeđ
rasplamsanim željama
za postojanjem i bojištem.

Um
i suptilne projekcije
vazdušnih masa,
lažna nestvarnost
u izmišljenim bogovima.
Iluzija da je sve nepromenjeno
i zapečaćeno varkom.

Oslobođen suštine
da bi dostigao bit,
sa druge strane sebe
preko utrnulih čula,
uronjen u ličnost
bezličnosti,
sam
dodirnut u sopstvenost
oslobođenja.

37

CRNA SVADBA


Ukrašen na odru.
Neizostavno odaju počast
za mladićem u laticama,
tek smežuranim.

Obučen u novo ruho,
satom na ruci,
ispred ponuda
od slatkih šljiva,
smokvi,
novcem u novčaniku,
platiće splavaru duše.

Utuljene sveće.
Zgusnute aure rodbine
zbijene duhovima predaka.

Uplakana sa crnim velom
namenjena devojčica
od sada biće na straži.

U danu crna svadba pored pogreba.
Slaviće mladu,
njih dvoje svi uplakani,
zadovoljstvo
da nije ostao „sam“
ispred prostranstva nedokučivog.

38

BAŠTINA SVESTI

Svest ostaje
kao pomak ka oslobođenju,
ko još mari za telo
ako ti je ono sva sloboda!

Svi odgovori su u tebi,
samo postavi pitanje,
seti se znanja,
ti si iskustvo Stvoritelja
u ovom svetu gde si Bog!

Rasprostri sebe u svim pravcima
sa otkrovenjem da podaruješ blagoslove,
sa znanjem da je sve što ti treba ljubav
uzdižeš se stepenicama slave!

Misli su gravitacija koja donosi
svemir u tebe i van.
Sve je iluzija i zaborav
ako ne dostigneš krajnji cilj,
ujedinjenje sa Jednim!

Slobodna volja
i Baština Svesti,
sredina u nepostojećem vremenu.
Ne biraj da ne budeš biran.
Tama ili Svetlo!?!
Ili ništa…

Deo treći


39

ISTINA


POZIV

Šta se događa
iza kulisa?
Kada bi znao?
Osetio?
Glavom bez obzira bi pobegao,
da te ne vide
ni jedne oči,
ni tvoje
koje bi iskopao
kada bi video pravu stvarnost.

Pozivam te na put,
podigni glavu i budi ratnik,
budi dostojan borac znanja.
Sloboda je ma kakva
istina bila,
ostavi sve pred sobom,
pođi za pozivom
i strah odbaci,
probuđen za dobru vest
Hrabrih!

40

ISTINA

U očima i rečima drugih,
sebi za glas
kao odjek,
svejedno,
svuda,
ka istom i različitom,
sa žarom na vrhovima opažaja
dotičem nežno tamu,
za slepe koji bi da progledaju
kroz slike nevidela,
za okovane ljude
koje spazih,
za videlo koje bi da utihne
umorno od trajanja
na mojim krvavim dlanovima.

Ona ne postoji
samo jedna,
Istina?
Dotaknuta od svih,
kao reč je ona
nikada neizgovorena.

41

VRISAK

Hladni su umovi
ovog sveta surovosti,
ne ostaje mnogo od njega
da bi se ponosio,
u ovoj menzi
gde svako
svakog ždere.

U nutrini je toplo,
za tebe bori se milost
koja bi da pobedi vrednost mržnje.
Iluzija se urušava
u nedra slepe vere,
tvoj hram
u tebi prazan,
a glas te doziva,
tvoj,
glas koji ne pamtiš.

Nesumljivo
haos je kao rađanje
koje otkriva vrlinu.
Vrisak koji ne dosegne do tebe
uspavaće te za iste one
koji su prognali ljubav.

42

SMISAO

U sebi nosimo
povest Svemira.
Duh Bogova
koji su nas stvorili
nama se nada
da i mi stvaramo.

Kao roditelji
učimo od dece,
ono što je rođeno
posmatramo kako se razvija
u novo seme.

Zamaskirani,
u telu čoveka
igramo ulogu
Božanske Vere,
uvek novi
na tragu istine
dajemo iluziji smisao
da je iskustvo ono što ne vene.

I svaki doživljaj
koji proživimo je istinit,
Svest Jednog
u Otkrovenju Sebe.

43

RAĐANJE RATNIKA

Odbacio sam svoje Ja
koje me je sputavalo,
ono nije bilo moje
dok ne otkrih grabljivca
kako mi ždere svest
u prvom licu domaćina.

Samoživost je kao teg
a sažaljenje sveta laž,
dok stojim pred ogledalom
poslednji put,
odbacujem iluzije straha
u misaonim formama
na koje sam navikao.

Senka je ostala
bez hrane,
i dok sam plakao
to nisu bile moje suze,
već bića
koje je umiralo u meni
dok se rađao ratnik!

44

ORGANSKI PORTAL

Čulna životinjska svest,
odvojena napreduje
iz totema vrste,
prelazi ka ličnoj osobenosti
i ljudskom otelotvorenju.

U njoj još nije rođena duša,
svoju moć uzima
od onih koji je imaju
da bi napravila sopstvenu repliku.
Izmešana rasa,
nikada ne znaš ko je ko,
da li je neko od voljenih
ili je i ona jedna od njih!?!

Nemaju grižu savesti
niti damare suptilne svesti
koja traži Istinu,
ona je portal zle moći
i za nju sišu energiju
od onih koji imaju bit!

45

ŽIVOT

Život životinje
niko ne zapaža.

Smrti se svako boji
u svom biću,
u ovom koji tek treba da procveta,
otkrivamo
vrednost bitisanja.

Duša se stiče,
čak i da je imaš
a da je nisi svestan,
isto je kao i da si nagoveštaj,
senka drugog u mimohodu.

46

ČAROLIJA

Slušaj jecaje
u zagrobnoj tišini,
ponavljaju se monotono.
Nema čarolije osim tebe,
na drugoj strani
nema ničeg osim Jednog.

Reči su tvoja magija,
molitva nedokučiva,
izbavljenje.
Sam si kao planina
koja vuče skelet,
kao potok pun života,
kao svetlosno biće.
Ne žalosti veru
koju u sebi nađeš
već slepilo tvog nevidela.

Ne budi slep kao svi ostali,
sa kartom u jednom pravcu,
ne naziri drevnu Zemlju,
tamo gde se vreme
poigrava čarolijom
koja traje do zaborava.
Svaki put kada utoneš u sebe,
buđenje u fragmentu
vala je stvaranje,
ili kraj,
uništenje.

Slobodna volja
čarolije je iluzija,
za svakidašnjost mašte,
razgolićena patnja
ukrašena lažnim radostima.

47

DREVNE OČI

Promena razotkri
drevnog mene,
pusto shvatanje
je svet slep za sebe.

Otvorene su drevne oči
koje sažimaju
sve što se ikada desilo,
što se dešava
ili što će se desiti.

Plač je bio
zrelost tuge
koji se ponavljao vapajem.
Ne nosi sažaljenje
već radost viđenog
za plemenitu narav.

48

LJUBAV

Bez mudrosti je ljubav licemerje,
osvrt na fizičko
spiritualnost sputava.

Sa znanjem
dolazi prava ljubav,
iskonska,
ona je potrebna,
ona je smisao,
bez nje smo nepotrebni.

49

MORA

Nepodnošljiv pritisak,
slike vibriraju do stapanja,
zvonjava,
tupa i monotona,
obuzima svest.

Znam sledeći korak,
doživljaj.
Sve mi je poznato
i kao da gledam film.

Eho…
Neko me doziva…
Zar ti opet!?
Ne govori,
ovoga puta ne idem nigde
jer znam gde ćeš me povesti…

Ponovo isti život
u istom telu,
u istom vremenu…
Neeeeeee!

50

JEDAN OD SCENARIJA BUDUĆNOSTI


ISTINITI SAN


Srušeni krovovi,
ogoljeni zidovi,
prozori zjape
kao izbijene oči,
sve obojeno u crveno…

Crvena prašina
sve što je dotakla…

I vidik,
i Sunce obojeno crvenilom,
bez oblaka,
ili ih nisam video
od zgroženosti uma
pred prizorom apokalipse.

Kao da se krv sasušila,
zgrudvala,
raspršila u moje oči…


51

JEDAN OD SCENARIJA BUDUĆNOSTI


HOLOKAUST


Ljudi,
neće biti više ljudi,
otvorena je sezona lova
a divljač smo mi!

Hrane se nama
kao i što mi izrabljujemo
naše male prijatelje.
Hrane se strahom,
natopljenim bolom od apatije
i ludilom do smrti,
nelagodnim talasima
sa naših mozgova
utoljavaju žeđ.

Spremljeni su vagoni
i u njima giljotine,
dok jednog ubijaju
drugi će gledati
dok se ne preliju strahom,
i tako iznova…

Krv će se skupiti…
Organi iz tela biće izvađeni…
Meso…
Kroz prazne skelete
fijukaće vetar agonije
zapahnut dahom amonijaka…

Ponovo su pobedili…


(U zoni slobodne volje sve je moguće).


52

LEKCIJA

Jednakost za sve
Misaone forme.
Poštuj Slobodnu Volju
bilo koga,
ti si u zlatnoj sredini,
ne biraš stranu
kojoj bi pripadao.

Na bilo koji obraz
da pada pravda,
ti si teg
koji naginje balansu.

Sebi si učitelj
da bi podučavao druge,
kada pitaju
ti si odgovor,
kada su bol
ti si melem.

53

SUŠTINA

Na kraju krajeva
i na početku svega
ostaje Svest,
u sva vremena
beskonačna iskustva
u svima,
u Suštini za Jednog.

54

POKRET U NEDOGLED

Pođi samnom
na sedmo nebo,
sjedinjeni kao misao
na tragu
pođimo u večnost.

Ne obaziri se
i pođi samnom,
na put bez povratka
gde nema tame i svetla.
Pođi,
bez straha i prati me,
bez odrubljenih glasova
na tlo koje sadiš sećanjem,
koji te prate
kao povorka
onih koji te slave,
napusti ih u sebi
za sva vremena
kao okasnele vapaje.

I nehajno,
nemoj se okrenuti,
pođi,
sebe ispraćaš samnom
u nedogled.

55

ISKUSTVO POSTANKA

Hiljadu godina kao stoleća
obuhvaćena danom trena,
ne postoji vreme
zbog njega,
zbog nas je koji ga plenimo
kao razbojnici sećanje.

Menja se telo
i ako svest je jedna,
stopljena vekom,
obličja svakakva
plašt su za svest
koja se varkom menja.

Časak kao beskraj
u zaboravu prošlosti.
Misao istura želje
koje bi da žive kroz čula,
da se ispolje
za sve zamišljeno kroz telo,
um i dušu.

Cilj kao ishodište
od vremena postanka
menja buduće redoslede,
trajanje
u svim je pravcima neodređeno.

Sveprisutnost znanjem svemira
stvara život na tren,
nas za iskustvo
kao moć za doživljaje,
za Jednog koji ih dostiže
u Nama
da bi se zatvorio krug beskonačnog.

56

SJEDINJENJE

Čula zaključavaju stvarnost
dok je u tebi nevidelo,
tvoj pogled u oku
menja se
dok talas zvuka
nosi setu.

Životna maska,
uloga u sučeljavanju
sa jednim,
drugim sobom
u borbi za prevlast iluzija,
otkriva u svima
vlastito znanje.

I svi smo jedno,
iskustvo
Beskonačne Inteligencije
koja je na putu sa nama
do ponovnog sjedinjenja.


57

NAJAMNIK BESKRAJA


MOĆ

Mislima stvaraš
zbilju,
moćno si biće
svih realnosti
obitelji svetla,
i ovde si
tvojom voljom,
donosiš vest
večnog proleća
u sve univerzume,
jer ti si pozvan
i nisi gost Zemlje…

Seti se da u tebi
je sav postanak,
ti bistriš tamu
izabran od sebe,
boriš se na stazama
večnosti,
namerom dobra
kao protivteža zlu.

Zamisao
rađa svet u umu
onog koji zna,
za Nadčoveka
iskustva su lekcije,
za svest
koja nema granice
u bilo kom telu,
vremenu i mestu
kao pojavi Večnog.

58

OKLOP

Ili si grabljivac
ili plen,
u gustom svetu iluzije,
uvek si nivo ispod drugog
koji te izrabljuje do srži,
kao hranu
u vidu energije…

Ili si izabrao put duha
ili materije,
svejedno,
iskustvo je za Jednog
koji otkriva polaritet,
kao tragedija svoju žrtvu
ili život za novi pogled…

Podigao sam
oklop od sećanja,
sav od patnje
da je i ivice vremena oštrilo.
Za ovaj milenijum
kažu da je poslednji,
znam,
poslednji u nizu
novih početaka…

Vreme je za borbu,
na kojoj strani sada stojiš,
sa oružjem u mislima
i vatrom na rukama,
ili si u kljunu orla
tek prvi zalogaj…
ili si pobednik svih bitaka...

59

BESKRAJ

Ostaješ sam pred beskrajem,
oduvek si i bio
i to je ono što ti se ponavlja.
Zbog dodira sa drugima
ne zaboravi put u nedokučivo,
svest je nepokolebljiva namera
da uvek uobličava nepoznato,
i tajnu sveukupnosti
iz tame u svetlo i obrnuto.

A smrt kao saveznik
nadamnom bdi,
važan je taj čin borbe
ali bez ishoda,
u nepovrat na putu za sudbinom
ili u nedra ništavila,
za ratnika je svejedno…

Svesnost za stvaranje,
konačna smrt univerzuma…
Prikrada se igra postojanja,
gde idem niko ne zna
oslobođen svih iluzija,
kao najamnik beskraja…


Ako neko želi knjigu "Baština Svesti" otštampanu, neka mi pošalje adresu na pm, ja ću je poslati bez ikakve nadoknade i sa zadovoljstvom...
Takođe, ako moderatori misle da ima smisla, neka ovu knjižicu prebace u PDF i istaknu je na mesta za skidanje.

Veliki zagrljaj za sve...

Uzalud ja budim

Budim je zbog sunca koje objashnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog rechi koje peku grlo
volim je ushima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez chela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih rechi trgova budim je
zbog manufakturnih pejzazha javnih parkova
budim je zbog ove nashe planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo vishe nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla:neka me trazi i vidi da me nema ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavshi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukchija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znash voda protiche ali ne kaze nishta
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu nechije lice u pesku
AKO NIJE TAKO ODSECITE MI RUKE I PRETVORITE ME U KAMEN.

Branko M.

B A L A D A
OHRIDSKIM TRUBADURIMA

Mudrosti,neiskusno svicu zore.
Na obichne rechi vishe nemam pravo!
Moje se srce gasi,ochi gore.
Pevajte,divni starci,dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Shto je visoko,ischezne,shto je nisko,istruli.
Ptico,doveshcu te do rechi.Al vrati
Pozajmljeni plamen.Pepeo ne huli.
U tudjem smo srcu svoje srce chuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je rech koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva,jer se boji
Osetljive praznine.Kradljivci vizija,
Orlovi,iznutra kljuju me.Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noci,tim crnje.Upamti
Taj pad u zivot ko dokaz tvom zaru.
Kad mastilo sazre u krv,svi ce znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti,jachi ce prvi posustati!
Samo nitkovi znaju shta je poezija,
Kradljivci vatre nimalo umiljati,
Vezani za jarbol ladje koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.

Onesveshceno sunce u zrelom vocu ce znati
Da zameni poljubac shto pepeo odmara.
Al niko posle nas nece imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je zivot,al smrti odoleva.
Jedna strashna bolest po meni ce se zvati.
Mnogo smo patili.I,evo,sad peva
Pripitomljeni pakao.Nek srce ne okleva,
Isto je pevati i umirati.

Branko M.


P O S L E D NJ A M U D R O S T


Proshao je svakom cestom i ubo se na sve trnove.Ranilo ga,u pete i stegna,drvlje i kamenje.Ali kada je pruzio ruku da ubere vijenac cvijeca,sabrao je samo rukovet razocharanja.
Rumeni plodovi ukazashe se ispunjeni pepelom.Najlepshi osmijesi prirode podepsashe ga svojim pelinom i svojom chemerikom.I on se pitao:
- Treba li da od svake ljepote kusham samo njenu gorchinu?Moram li da od svake ljubavi saberem samo njenu tugu?
Kad je dizao ochi k nebu,video je uvijek ista sunca i mjesece.
A ako mu se chinilo da igdje ljudska patnja nalazi milosti,bilo je u oku djeteta i na mesu jagode.


Tin U.

srecan ti put kuci dusho mila


i kad dooma stignesh
molim te
chekaj me
kod Nasheg drveta
baklju svoju raspali
neka iskre lete
sve do ovog chemera
vetar mi
u pluca duni
da mi ova
ziza u grudima
injem omrznuta
putem ne utrne

Pomerajuci glavu izbegavam sadrzaj jedne kise.
Gledam uvis, kroz maglinu da se probijem,
al taj pogled ne doseze...
Njena mlecnost lagano muci me.
Ta krasota, koju ne bih smeo da upijem.
I sada, vec poremecen,
osecam kapi
i potoke nezno niz svoje lice…
Krupne tople kapi kako mi se slivaju niz lice.
No zedj jos uvek gori... (u srcu je!)
I ja umirem...

Maglina iznenada provaljuje,
potapa potrebe.
Ugodno tonem...
Kao da nestajem.


----------------


Koliko god to ne zvucalo kao moguce, ja ipak mislim da je tako. I opet, toliko ludosti na ovom svetu, i sa toliko se krajnje cudnih i izopacenih stvari susrecemo, da nikako da razumem zasto se i ova stvar ne bi uzela kao nesto sto, iako nama mozda nije pojmljivo, ima prava na sansu za neko stvarno postojanje.
Naime, primetio sam da pojedini preosetljivi ljudi, koji osete muku i bruku ovog zivota mnogo pre ostalih njihovih godina, jos i na portretima iz detinjstva izgledaju nekako matoro, kao umorno, sa pokojim ozbiljnim crtama lica, i pogledom koji svakako nije svojstven deci, bez obzira na to sa kakvim se izrazom lica predstavljaju. Hocu reci da se jos i u tim prvim godinama njihovog zivota odaje, ili moze bar naslutiti njihova sudbina cim pogledamo neku od slika na kojima se ta deca, onako nepomicna i nema, u svom pravom svetlu (ili mraku?) pojavljuju... Ne znam da li to ona zrace nekom energijom koju foto aparat ne moze da konstatuje vec to jedino slikar oseca, ili je to samo njegova neumesnost ili neka mracna fantazija – i moja naivnost?


------------------

Sumanuto, u trenutku ovih reci jedno saznanje neuhvatljivo bezi...
Kakvim nas to strahom zarazava zujanje dzinovskih komaraca, prgavih kljunova i zle naravi?
Vrucina, gde se otrov podgreva ispod svakog znoja, unutar svake biti!
i polumrak.. i mucnina ove opake bubasvaba-groznice!


------------------


Sedeo sam... pa onda video tek kako se lagano njisem.
Trup mi se pomerao tamo – amo dopiruci cak do stola i vracajuci se nazad, dok je ostali deo tela ostajao nepomican, kao prikucan za stolicu.
Nesto shvatih, al bio sam umoran...
I tada, i iznenada, tup i kao dalek, al sve blizi i ostriji bol osetim u nosu, koji je za delic trenutka cini mi se prozujao celim mojim telom, kao neki dosadni glasnik koji donosi lose vesti, opominjuci me da ne zaboravim gde sam i ciji sam.
Onda otvorih oci, i mene nestade iz vida.
Ukus sopstvene krvi bio je pravi.


-------------------

Sustize me sopstvena senka
i pokriva nezno
lukavo

Sa korakom velikog vladara
zagonetki –
u toj pomami
i smelom zatisju straha
otvaraju nam se svakojaki putevi...
I polako pocinju odisati mojim mirisima

Pobratimstvo lica u svemiru

Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje!
One u drugima žive
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

T.U.

SVIMA V/NAMA

Noz - Arhangel

Te pomnam
Ko nezno stopalo
Na asfalt sto grebe
I pravi luzni
Nitu kurva
Nitu svetica
Zena bez mejk-ap
Se pomnam sebe
Svirep i glup
Kraj tebe gladna
Za pregratka
Za covek
Kraj kogo spies
Kraj kogo se budis
Koj go ljubis
Komu pripagas
Prosti mi
Sto ne mozev da sfatam
Kolku sum osamen
Megu site tie
Bezvredni luge
Nikomu potrebni
Prosti mi
Sto ne sfativ kolku
Bese sama
Kraj mene
I bez covek
Komu ke dades
Se sto devojka
Moze da dade
Nekomu

Dali si srekna
Ili si sama
So svojot bol
Dali sum krvnik
Ili sum zrtva
Na svojot noz
Sekoja nok
Mojata bremena sovest
Raga vampir
I go grize
Ova srce
Svirepo srce
Sekoja nok
Mi doagas
Vo son
Ko angel
Se uste sama
I bez covek
Komu ke dades
Se sto devojka
Moze da dade
Nekomu
Dali si srekna...

Unaprijed se izvinjavam ako sam vec postirala Molitvu Siouxa:

Boze,
Dozvoli da se moje ruke
pune poštovanja dotaknu
stvari koje si Ti stvorio.
Izoštri moje uho da

cuje tvoj glas.
Ucini me mudrim kako
bih spoznao nauk
koji si ti
tajnovito stavio u svaki list,
u svaki kamen.

Tražim snagu, ali ne da
bih nadjacao svoju bracu,
nego samo da bih
nadvladao svog najveceg
neprijatelja - samoga sebe.
Bože, daj mi mirnocu
da podnesem stvari koje
ne mogu promijeniti,
daj mi hrabrost da
promijenim stvari koje
mogu promijeniti,
i daj mi mudrost da
razlikujem jedno
od drugoga.

Neka ne budem zašticen
od opasnosti vec da se bez
straha suocim s njom.
Neka ne molim za
smirenje moga bola vec za
jako srce da ga savladam.
Neka ne tražim saveznike
u životnoj borbi vec da se
oslonim na vlastite snage.
Neka ne preklinjem za
spas od straha vec za nadu
da osvojim svoju slobodu.

POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne umije da provjeri
Sada tuđina pjeva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
Sada pjevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
Cvijet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vrijeme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje vjerna smrti
Jer svijet ovaj suncu nije jedina briga


Ali jednoga dana
Tamo gdje je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih riječi
Kojih će se pjesma odreći poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim riječima
Na mjestima gdje je pjesma najlepša
Onaj koji je prvi zapjevao povući će se
Prepuštajući pjesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik
Ja primam na sebe osudu propjevale gomile:

TKO NE UMIJE DA SLUŠA PJESMU SLUŠAĆE OLUJU


ali:


HOĆE LI SLOBODA MOĆI DA PJEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PJEVALI O NJOJ

Branko Miljković

žalac

lebdeću životinju živi

čovjekom ponaša se

AS

samo ćas

amo ća

nektar pčelici

danom boravi

noć

Kraljicu grli

Srca

Alf