,,Ali probudjeni, onaj koji zna kaže: ja sam potpuno i do kraja telo, i ništa osim toga; a duša je samo reč za nešto pri telu.
Telo je veliki um, mnoštvo sa jednim smislom, rat i mir stado i pastir.
Orudje tvog tela je i tvoj mali um, brate moj, koji ti nazivaš ,,duhom'', maleno orudje i igračka tvog velikog uma.
,,Ja'' kažeš ti i dičiš se tom rečju. Ali veće je ono u šta ti ne želiš da veruješ - tvoje telo i njegov veliki um: ono ne kaže ,,Ja'',ali tvori,,Ja''.'' - Tako je govorio Zaratustra - Niče


Ovim putem želim da pozovem svakog ko je zainteresovan i ima dovoljno snage, želje, vremna i volje, da svoje do sada stečeno znanje primeni na razmatranju knjige Tako je govorio Zaratustra. Neka se svako ponaosob javi ko je za, da vidimo koliko nas ima, pa da postavimo neki plan i na koji način da pristupimo rečima Zaratustre.

Ako se zakon sedam već ne umeša od samog početka, možemo očekivati da sva razmatranja koja daju dublji uvid u Zaratustrine reči da će da pronadju put do zajedničke knjige sa nazivom: Savremeni (Metafizički) pogled na knjigu Tako je govorio Zaratustra.

Nevjerovatno, bukvalno sam juče ušao u tu knjigu (pdf na telefon) poslije 2 godine od zadnjeg čitanja - trebalo mi nešto za žene što je pričao. Ja sam za.

Pogled na delo,, Tako je govorio Zaratustra,, iz ugla suvišnog čoveka

Suvišan čovek i ako smatra da delo i autor dela su u simbiozi, i da jedino kroz detaljno poznavanje života autora, može se dublje spoznati stvoreno delo. U ovom slučaju suvišan čovek daje sebi slobodu da iskaže svoje vidjene dela bez detaljnog poznavanja autorovog života, tako da ovaj pogled može nositi naziv sve zablude Zaratustre.
Pa krenimo od prve rečenice iz koje saznajemo da je Zaratustra napunivši trideset godina odlazi iz zavičaja u planinu, u samoću u potrazi za svojim duhom. Pošto samo delo je napisano u duhu van vremenskog razdoblja, pa samim tim koliko nam to daje slobodu u razumevanju toliko stvara probleme u definisanju odgovora na pitanja zašto sa navršenih trideset godina odlazi? Kako je živeo i koji je to razlog bio, da je primorao sebe na odlazak u samoću? Čime se zanimao, od čega je živeo, sa kim je živeo? Dal je živeo u gradu ili na selu?
Ne smemo da pomislimo da ovaj naš Zaratustra ima ikakve veze sa Zaratustrom iz daleke prošlosti sa njegovom filozofijom i religijom Zoroastrizam, ako bi smo u kojem slučaju pomislili da je to u pitanju jedna ista osoba tada bi smo upali u još veću zablud od samog Zaratustre.
Iz psihologije čoveka od trideset godina to je već formirana ličnost sa svim svojim vrlinama i manama. Teško je očekivati da u tom razdoblju čovek odluči na takav korak, na odlazak u samoću i da ta samoća traje deset godina. Dovoljno iz te druge rečenice možemo da kažemo za Zaratustru da je žrtvovavši svojih možda najboljih deset godina života doveo sebe u zabludu, umislivši da druženje sa orlom, zmijom i Suncem pronašao put do mudrosti, put do sebe.
Provesti deset godina u traganju u samoći boreći se sa nagonima života i to još bez osećaja dosade i promašenosti svega. Dovoljno su prve dve rečenice da možemo da odustanemo o daljem razmatranju svega onog što ima Zaratustra da kaže, jer šta očekivati od osobe koja deset godina provede u samoći a da ne doživi duhovno psihički poremećaj. Iz obraćanju prema suncu može se čuti koliko je umislio svoju mudrost, koliko je umislio da je spoznao sebe, želeći da deli mudrost da bih mogao ponovo postati čovek.
I sam Niče je shvatio da će Zaratustra sa svojim silaskom medju ljude doživeti propast, jer odrodio se od drugog, od ljudi, od samog čoveka.
Pokušajmo da zaboravimo prvu glavu Zaratustrin predgovor, pa da nastavimo dalje sa razmatranjem zabludelog Zaratustre.
Provesti deset godina u samoći to čoveka dovodi do psihologije deteta sa naivnom mudrošću. Zato starac uvidja zabludu kod Zaratustre, pa samim tim postupa sa njim ko sa detetom, al kao svako dete misli do ono najbolje zna, ne slušajući starčevo reči. Da je sreće da je ostao neko vreme sa starcem, naučio bi više o sebi i o svetu i to za manje vremena nego što je utraćio u svojoj samoći.
Prvi Zaratustrin odgovor posle deset godina samoće,, ja volim ljude,, zar to nije naivni dečiji odgovor. Ako ćemo da poverujemo u njegovu ljubav postavlja se pitanje pa zašto je uopšte i odlazio od ljudi. Svako ko je odlazio od ljudi na duže vreme sve je manje nade da će ljudi tako olako prihvatiti ponovni povratak, a tek u slučaju Zaratustre se već iz prvog odgovora se da za očekivati da će loše proći povratak medju ljude, posebno i to što sam Zaratustra daje sebi toliku slobodu i ubedjenost da ljudima donosi poklone, zar to nije naivno dečije razmišljanje.
Postavlja se pitanje od koga je to čuo da je bog mrtav. To znači da ni on sam nije došao do te misli u svojoj samoći. Jer biti sam u planini pod noćnim zvezdama, male su mogućnosti da se razmišlja o bogu, a kamoli o tome da je bog mrtav.

3
Male su mogućnosti da Zaratustra nije čuo za Hrista i da nije u sebi vodio borbu sa njim, i pored toga Zaratustra naivno prilazi ljudima kao da nije živeo sa njima trideset godina, i još sa rečima o nadčoveku. Odakle mu uopšte ideja da sa masom ljudi priča o nadčoveku kad sam čovek još nije sve svoje mogućnosti ostvario kao čovek. Pa i sam Zaratustra nije se ostvario kao čovek čovek, a hoće da priča o nadčoveku, ustvari samo i može da u zabludi priča i veruje u preobražaj čoveka u nadčoveka.
,,Nadčovek je smisao zemlje,, ovim želi da zanemari svu filozofiju i da okrene čoveka na potpuni materjalizam. To nije moguće i ako su ljudi u jednom trenutku posle Zaratustre pokušali da se prepuste materjalizmu pa je ishod bio toliko krvav i bezuman da se sam čovek uplaši od samog sebe.
Očito Zaratustra nije imao uvid u Vede. Vede koje kažu da je telo samo vozilo suptilnije supstance.
Na koji je on način mislio da preobrazi čoveka u nadčoveka kad sam čovek ima sasvim male mogućnosti i kontrolu na sopstveno telo. Rečima se ne može toliko šta po pitanju ubedjivanja ljudi u nadčoveka. Vera je ta koja daje snagu u preobražaj. Da je Zaratustra zaista Zaratustra on bi u tom datom trenutku preuzeo ulogu novog igrača na užetu, i hodom po užetu sa akrobacijama predstavio ljudima pojam nadčoveka, više bi ga ljudi ozbiljnije shvatili i pridobio bi svoje prve učenike. Al u slučaju Zaratustre očekivalo se da doživi odbacivanje.
Svaka promena dolazi od spolja, od drugog čoveka i zaista potrebna je ta munja koja bi se desila kod čoveka, čovek iz sebe i od samog sebe ne može mnogo da dosegne već s lakoćom upada u zabludu kao i sam Zaratustra.
4
Nije pametno govoriti ljudima a posebno nepoznatim ljudima šta voliš kod samih ljudi, kod samog čoveka, ljudi to ne vole da čuju jer tim svojom reč volim obavezuješ ljude da te poštuju, lakše je pričati šta mrziš i ljudi će se vrlo lako pronaći u toj mržnji.
5
Plašiti ljude poslednjim čovekom i njegovom propašću ne može se očekivati da će ljudi to razumeti i prihvatiti, shvatio je to i sam Zaratustra kada su ga prekinuli u govoru da je predugo bio u samoći.
6-10
Da se nije desilo to što se desilo sa čovekom sa užeta, ne bi smo mogli da uvidimo koliko je zaista Zaratustra naivan i dalek od mudrosti a još manje od spoznaje.
Izgleda da Zaratustra jedino sa mrtvim čovekom može da stvori odnos i da od njega prihvati spoznaju stvarnosti.
I sam Niče je shvatio koliko je njegov Zaratustra naivan i živi u zabludi jednostranog odnosa, zato Niče piše,, Tako je počeo Zaratustrin silazak, tako je počela njegova propast.,,

Apropos... one kočije...

Odnekud da krenemo, pa... nemojte se hvatati baš za svaku... Ako nikamo i ne stignemo, uvijek se možemo počeškati po glavi.

Šta ako...

Kočija nije tijelo. Inače bi se moglo pomisliti da na taj anegdotalni vrh planine čovjek mora zaista ići "pješice"... Osim ako to "pješice" odmah u startu ne bude shvaćeno kao "skidanje tijela" - bestjelesno: kao "izlazak iz kočije". Onda se postavlja pitanje koje je i naslov topika - TKO...

Ali prvo ( ide deda ):
Ne tko sam ja, već, zaista: tko je kočija. Kočija nije tijelo.
Kočija su nakane, namjere, voljnost --- osjećaj identiteta. Bio isti fuziran (nakrivo fuziran), fragmentaran ili kakav god da već jest: MOMENTALAN.
Identitet je nešto čega pojedinac nije neprekidno svjestan. Tek upitan, kad je u zbrci... "prijelazima", onda se dotiče svog identiteta kao što se kočijaš dupetom dotiče kočije. I pita se... umuje.

Pod snažnim utjecajem konja - emocija, osjećajnog života = AFEKATA.
Osjećajnost podrazumijeva unutarnji senzibilitet. Čulnost / osjetnost izvanjski.
Unutarnji znači duše, vanjski znači tijela. (Nemojmo poskočiti prije poslovičnog "hop"a: i kočijaš je vani, ne samo kočija!)
Čovjek je utjelovljena duša.
Konji su JEDINI pokretač. Da konj nije konj već magarac... pa gdje magarac neće krenuti, može kočijaš uzde i raskidati od mlaćenja. Ne?

Konji bi, kaže se, trebali ići u smjeru koji određuje kočijaš, svakog datog momenta, ako ni zbog čeg, ono zbog uzda. I taj smjer i cijeli put, putovanje će uvelike ovisiti o stanju kočijaša - uma. Mada, ne određuje kočijaš ODREDIŠTE, on samo "usmjerava tramvaj" zadatom mu rutom.

Reći da je čovjek duhovno biće... (bila to i "nevidljiva duša") je još jedno trčanje pred rudo.
Čovjek je biće KOMUNIKACIJE. Jasno od momenta od kad dođe u ovaj svijet, pogotovo otkad progovori. Ako imate (ili ste ikad imali) oko sebe male djece, to bi trebalo biti samorazumljivo.
Većina ljudi ne mogu šutjeti, komunikacija im je nasušnija od zraka. Jednako tako, kod većine ljudi "misli su na jeziku". Poput male djece su. Ne razmišljaju, još manje promišljanju, "misle JEZIKOM". Otuda i ona... čuj šta pričaš i znat ćeš šta misliš.

To je ona nulta faza, faza prije ikakvog "otisnuća na Put", da ne kažem "rada na sebi". Tako je to kod većine ljudi, izuzetak bivajući ekstremni introverti koji su već na pragu (otiskivanja na put, na koji se ne moraju otisnuti uopće). Jer cijeli put mora započeti zauzdavanjem razasute komunikacije - razasute ČULNOŠĆU - izvanjskom senzibilnošću koja nije puno drukčija od izvanjske svjesnosti. I koja je afektivnost po "zadatoj ruti". A rutu su odredile "misaone forme" (uzde) kojih je kočijaš "proizvođač".

Senzibilnost i komunikacija podrazumijevaju svjesnost i potencijal za povećanje, proširenje iste. Svjesnost, pak, podrazumijeva dvije stvari: spoznajnost i prisutnost = identitet ( neznanog entiteta definiranog kao "kočija" u kojoj je (navodno) sakriven još misteriozniji entitet zvan "putnik" (oliti određivač odredišta) ).

U doba kočija i kočijaša, kočijini prozori su bili zastrti. Nitko nije mogao vidjeti putnika. Ima li ga uopće, a još manje šta on radi unutri.

Iako su konji predstavljeni emocijama, konji su čula i čulnost. Bez konja je kočija "mrtvo puvalo". Bez uzda kočijaš može jedino fućkati. Jer i konjima bi se fućkalo za njega. Moraju OBRATITI PAŽNJU. I u tom obraćanju pažnje zbiva se nekakav.... "afekt".

Za obraćanje pažnje je nužna doza emocionalnog stabiliteta. To je ono što pružaju uzde. Um putem emocija upravlja čulima. Upravljanje senzibilitetom je upravljanje kočijom.
Isprva vanjskim (izražajima), potom se pounutarnjuje i prelazi na istraživanje i vođenje nutarnjeg.
Vođenje kamo?
U kočiju. Prema putniku.

Spomenuta je prisutnost ranije. Ona podrazumijeva PRISEBNOST DUHA. Sabranost, usredsređenost. Mir... put prema nutarnjosti kočije.
Jer kočija ta ne vozi zemaljskim putevima, već drmusavim stazama. Nevidljivim cestama... kojima je putnik krenuo na odredište.

U suštini, alegorija je cijela "višedimenzionalna". Put je to DUHA, spoznajnosti, prisutnosti - duše ili duha, kako vam je draže - identiteta... od izvanjskoga, preko konja, uzda, kočijaša i kočija, preko zastrtih prozora i zakračunatih vrata odiznutra - prema UNUTRA. Misterija. Staze, puta. Jer nigdje nije definirano "po čemu to kočija voza". Zasigurno ne po šumama i gorama, već po putu. Nekakvom već. A taj put začas zakreće ravno prema TEBI.
Prvo dođe: !??! - neprepoznati afekt. Definiraj ga, ... UPS! Sad mi se skoro omaklo, pa neću, da se netko ne nađe uvrijeđenim.
Potom te malko uzdama. Da "proradi um" i kočijaš ti namigne.
Kočijaš je vani, nije u kočiji, ne? Ono... to je kao da vam sjedi na haubi auta. Nema pojma kamo dalje dok mu ne dovikne netko iz kočije. Kad postaneš kočija znat ćeš šta je ona.

Evo, tu ću stati. Odužilo se, kao i prečesto.

Ako se tko pita, a kamo onda? Putnik zna. I u tebi je putnik, dok putnik ne postane ti i ti on. Onda ćeš znati.

____

Aden dum dum
(ništa kod mene bez adenduma)

Političko-ekonomski (egzistencijalni, da ne reknem) AKTIVIZAM može, ali ne kad je MOTIVIRAN odizvana, od šume ili kukuruzišta kraj puta, pa čak i ako se čovjek našao upravo usred te šume ili kukuruzišta.
I tu onda ide izbor: akcija izvanjska ili nutarnja? Biraj brale. Najbolji način je koji dođe sam od sebe, da ne kažem, od iz tebe. Najbolji za stanje u kojem si, dakako. (Ti, ja, bilo tko.)
Stoga: razgraniči maglu preokupacija od bistre zone utjecaja.

Svijet u zadnjih par godina stvarno NIJE NIŠTA DRUKČIJI NEGO ŠTO JE BIO DOTAD.



Jedino što je "nabijeniji na nos". Sve to što se radilo mahnito zadnjih ovih (ili onih par) godina, radilo se uvijek i neprekidno, cijelo vrijeme (i radi se), jedino što mnogima, premnogima NIJE BILO VIDLJIVO. Revelacija svoje vrste. Sve skriveno bit će razotkriveno.
Mnogi kočijaši još uvijek ne vide. A i koji vide - treba malo vremena da se "povrate od stupora zaprepaštenosti". Zaokupljeni nekim grmom u toj šumi ili se spotakli o kamen u kukuruzištu, ni ne znaju (ili su načas smetnuli s uma) da karavane prolaze putem, da ima neki tamo Put.