|
Najvažniji američki agent Grupe
Kao Državni tužilac Kalifornije, 1940 godine, Erl Voren je zagovarao neustavno i nemoralno naređenje iz Vašingtona, da se svi američki građani japanskog porekla zatvore u koncentracione logore, a njihova imovina konfiskuje. Da li je takav čovek deset godina kasnije mogao da postane najveći zagovornik građanskih prava kao Vrhovni sudija Amerike?! Da li se njegov karakter toliko promenio da je čak postao zabrinut za prava ubica, silovatelja, i uopšteno govoreći, ološa američkog društva? Od prvih razgovora i Smitovih opisa iz 1986 godine, kako će i kojim sredstvima Grupa pokušati da zbaci legalnu vlast SAD-a, Erl Voren i odluke Vrhovnog suda su bile primer uklapanja u plan, na mnogo načina. Smit je objasnio da je izdaja u SAD-u ''uglavnom na liberalnoj strani spektruma''.
Svakako, Erl Voren koji je bio na čelu Vrhovnog suda dvadeset godina, bio je liberal. Vorenova povezanost sa Grupom proističe iz izjave koju Smit pripisuje A. L. Rajsu, jednom od pripadnika Grupe iz fabrike u Biver Veliju. Smit je video Rajsa, u najmanje jednoj prilici, obučenog u nemačku SS uniformu. U toku jedne od seansi torture koju je prošao, Smit se seća da je Rajs rekao:
''Amerlčki narod neće shvatiti Vorenov izvestaj ni za hiljadu godina.''
Svi prisutni su se nasmejali, osim Smita.
Početkom 1990 godine, En Vajt je rekla R. D.-u da Džeri Smit i on treba da pročitaju knjigu ''Izdaja''. Autori zaključuju da je Džona F. Kenedija pogodilo više od jednog metka, da je postojala zavera na vrlo visokom nivou da se on ubije i da je Vorenova komisija sklonila i ignorisala sve dokaze o takvoj zaveri, kao i mnoge druge tačke koje su se podudarale sa onim što je Smit rekao. O ovome su R. D. i Smit, 5 aprila 1990 godine, vodili sledeći razgovor:
''Jesi li pročitao knjigu?''
"Da."
"Šta misliš o njoj?"
"Vredi novac za koji se prodaje."
"Pošto su se pojavila imena svih ljudi koji su učestvovali u istrazi o ubistvu, da li prepoznaješ nekog od njih kao člana Grupe?"
"Voren. Zar nisi znao za Erla Vorena?"
"Nisi mi nikada pričao o njemu."
"Mnogo ljudi iz istrage je bilo uključeno, ali Voren je bio ključni čovek. "
Za vreme njihovog razgovora o Lindonu Džonsonu, 12 aprila 1990 godine, R. D. je upitao da li je prethodna izjava bila bazirana samo na Smitovom sećanju Vorenovog imena sa neke liste. Smit je odgovorio da je to mnogo dublje. Konačno, 14 maja 1990 godine, Smit je odlučio da odgovori na pitanja o Vorenu:
"Znači, Erl Voren je pristupio Grupi?"
"Ne baš... Imali su nešto o njemu. Naterali su ga da uđe, kao I mnoge druge."
"Da li je rad za njih uključivao i pravne odluke?" "Naravno. Namešten je na to mesto da obavi posao zbog kog je tu bio."
Po mišljenju R. D.-a, Erl Voren i njegov sud naneli su neprocenjivu štetu američkim institucijama i društvu. Zakon bi trebalo da održava i prati običaje ljudi. U ovom slučaju bilo je obrnuto. Ljudi su naterani da prate očigledne nedostatke običaja u zakonima. Počelo je slučajem ''Map protiv države Ohajo''. Vorenov sud objavio je odluku, koja je slična jednačini po kojoj dva zla čine jedno dobro. Odlučeno je da ako policajac prekrši ustav prilikom hapšenja ili prikupljanja dokaza, taj dokaz će biti isključen sa suđenja, iako pokazuje da je optuženi kriv, čak i ako sudija želi da ga prihvati! Rečeno prostim rečima, sudija će prekršiti zakon, jer će osloboditi kriminalca. Posle ovog slučaja, Vorenov sud praktično je promenio kriminalističku proceduru u Sjedinjenim Državama, kao da je on zapravo Kongres, a to je izazvalo promene u svim legislaturama pedeset američkih država. Ceo proces je skoro uništio poverenje javnosti u mogućnost vlade da obezbedi jedan od najstarijih mandata života u organizovanom društvu - sigurnost od zločina.
Isti sud učinio je nelegitimnom javnu molitvu, što je u skladu sa planom Grupe da stvori novo, amoralno društvo. U celini, odluke Vorenovog Vrhovnog suda pratile su planove Grupe, kada je američko društvo u pitanju. Grupa je želela društvo u kome kriminal buja, a snage reda nisu u stanju da ga spreče ili kazne. Vorenov sud je to omogućio. Grupa je želela društvo u kome je uloga religije umanjena ili sasvim izbrisana. Želela je amoralno društvo u kome je jedina vrednost materijalna (''gotovina''). Želela je neobrazovane generacije, koje će devedesetih godina doći u punoletstvo. Kao dodatak svemu, Voren je odigrao specijalnu ulogu u zataškavanju i prikrivanju dokaza, kao član komisije koja je radila na ubistvu predsednika Kenedija. Ako bi javnost i Ministarstvo pravde prihvatili Smitovu priču kao istinitu i tačnu, onda bi u SAD-u nastupila ozbiljna ustavna kriza. Sve odluke u kojima je Erl Voren učestvovao, čak i one u kojima je glasao "protiv" u odnosu na većinu sudija, morale bi da se ponovo preispitaju. Ako je bio izdajnik, slučajevi u kojima je njegov glas bio za većinu moraju se poništiti, kao da nikada nisu postali zakon. Situacija je pogoršana i prisustvom sudije Renkvista, koga je Smit identifikovao kao člana Grupe, 1991 godine. U februaru 1992 godine, identifikovao je kao članove Grupe i sudije Sautera i Blekmena.
Ubistvo Džona Kenedija
Smitove izjave se zasnivaju na sastanku kome je prisustvovao u "Heritidž fondaciji" i komentarima koje je čuo za vreme svog "treninga" kod dr Mengelea i čoveka koga je ovaj zvao "Amerikanac". Smit je "Amerikanca" identifikovao 1992 godine, kao Ričarda Helmsa, bivšeg direktora CIA. Džozef Kenedi je bio član Grupe od samog početka. Njegovi sinovi, Džon Kenedi i Robert Kenedi, trebali su da postanu predsednici (jedan za drugim) i da budu manipulisani i iskorišćeni od strane Grupe. Obojica su trebala da sprovedu politiku Grupe u toku od nekoliko decenija. Na kraju njihovih mandata, američko društvo bi bilo spremno za preuzimanje od strane Grupe i za društvene promene koje sada pokušavaju da izvedu. Braća Kenedi su bili neposlušni i ni jedan od njih se ne bi povinovao zahtevima Grupe, kada je politika u pitanju.
Konačna odluka da se ubije predsednik Džon Kenedi, proistekla je iz nekoliko razloga. Bobi Kenedi je otkrio Grupu. Naleteo je na njih u toku istrage svog ministarstva, o nasilju protiv boraca za ljudska prava na jugu Amerike. Kao državni tužilac, poveo je istragu o Grupi i njenom glavnom savezniku, mafiji. Nije bilo načina da Grupa zaustavi Bobija Kenedija dok je Džon bio u Beloj Kući. U skladu sa tim, veliki deo motivacije za ubistvo J. F. K. leži u otklanjanju Bobija. Džon Kenedi je gotovo izazvao rat sa SSSR-om, zbog blokade Kube. Hruščov je bio spreman na rat zbog blokade. Smit kaže da su Hruščova umirili dogovorom napravljenim između funkcionera CIA i KGB-a. Dogovor je bio da se Kenedi ubije, uz korišćenje agenata CIA i KGB-a, i zajedničkog zataškavanja. Smit je potvrdio da je postojao još jedan razlog za ubistvo. Agent Grupe, Lindon Džonson, trebao je da bude predsednik. Pošto je video film "J. F. K.", Smit je rekao da se ne slaže samo sa jednim stavom, da je rat u Vijetnamu bio primarni razlog za ubistvo. Dodao je da je ovaj rat bio samo jedan od razloga.
Smrt Džona Kenedija ostaje jedno od najzamršenijih i ključnih političkih ubistava u XX veku. I sam zainteresovan za ovu temu, prikupljao sam materijal koji mi se činio interesantnim. Bio sam iznenađen ulogom Aristotela Onazisa u ovom ubistvu, koju je obelodanio Brus Roberts, stručnjak za kristalografiju i lasere, nekada zaposlen u kompaniji "Hjuz Erkraft". Radeći u ovoj kompaniji, upoznao se sa Onazisom, a uskoro su bizarni detalji ovog druženja počeli da mu zaokupljaju pažnju. Kivan na firmu, koja mu je pokrala patente iz oblasti lasera, odlučio da svoja saznanja objavi. Mnogi detalji su se uklopili u kasnija istraživanja drugih istraživača i pokazali mračnu sliku okruženja u kome je bio Kenedi.
On je kažnjen za "neposlušnost" prema onima koji su hteli da ga kontrolišu, a koje danas možemo identifikovati kao Komitet 300. Feljton koji sam napisao 1992 godine i objavio u časopisu "Nostradamus", ovde ću prezentirati u obimu koji je pogodan da podupre našu osnovnu priču.
Aristotel Onazis je, bez sumnje, bio nemilosrdan, lukav, proračunat i iznad svega neutoljivo pohlepan za novcem i vlašću. Roberts opisuje njegov život počev od 1932 godine, kada je Onazis, već dolarski milioner zahvaljujući prodaji opijuma u Argentini, započeo unosan posao sa Džozefom Kenedijem, Judžinom Mejerom, koji je kasnije kupio "Vašington Post" i Mejerom Lenskim, gangsterom. Ova četvorka je zaradila pravo bogatstvo krijumčareći alkohol u SAD. Dve godine kasnije, Onazis, Rokfeler i predstavnici "Sedam sestara" (kartela najvećih naftnih kompanija) sklopili su ugovor po kome je Onazis dobio pravo da transportuje jeftinu arapsku naftu sopstvenim brodovima. Za vreme Drugog svetskog rata Onazis je stekao ogromno bogatstvo prodajući naftu i oružje, i saveznicima i Nemcima, a rat je prošao ne izgubivši ni jedan brod, niti jednog člana posade. Onda je 1949 godine, uz pomoć advokata Burka Maršala, otkupio američke ratne viškove. brodove tipa "liberti"*, u poslu sumnjive legalnosti.
* jeftini brodovi, masovno proizvođeni u periodu rata, koji su posle rata prodati na "kilo"
U ovo vreme u priču se uključuje i Hauard Hjuz. U periodu do 1956 godine, Hjuz je potkupio popriličan broj američkih političara, senatora i guvernera. Na kraju, osigurao je podršku tek izabranog potpredsednika Niksona, tako što je dao zajam od dve stotine i pedeset hiljada dolara (koji nikada nije vraćen) Niksonovom bratu Donaldu. Nikson je uzvratio tako što je naterao IRS (poresku službu) da dodeli status firme oslobođene poreza "Hjuzovoj medicinskoj fondaciji", koja je jedini vlasnik "Hjuz Erkrafta". Ovo je stvorilo kanal za pranje novca iz raznih Hjuzovih poslova. Nikson se takođe postarao da budu odbačene sve tužbe za kršenje zakona o monopolima protiv Hjuzove avio-kompanije "TWA". Onazis je stupio u akciju marta 1957 godine. Kidnapovao je Hjuza iz njegovog apartmana u "Beverli Hils" hotelu, uz pomoć Hjuzovih službenika.
Glavni zaverenik bio je izvesni Čester Dejvis, zapravo Sicilijanac čije je pravo ime bilo Čezare. Nekoliko dana kasnije, kada je ostatak Hjuzovih službenika bio otpušten sa posla ili uključen u novu Hjuz-Onazis firmu, Onazis je uz pomoć gradonačelnika Kenona, kasnije senatora iz Nevade, aranžirao lažno venčanje "Hjuza" i Džin Piters. Svrha je bila da se objasni iznenadni gubitak Hjuzovog interesovanja za jurenjem filmskih glumica (što mu je bio omiljeni hobi) i njegovo povlačenje iz javnog života, što se pretvorilo u svojevrsnu ekscentričnost. Pravi Hjuz, ozbiljno povređen tretmanom koji mu je pružila mafija, prebačen je na Bahame, u hotel "Smaragdna ostrva", gde je bio zakupljen ceo sprat za Hjuza i "njegovo društvo". Ovde je Hjuz mesec dana svakodnevno kljukan heroinom, a onda prebačen u ćeliju na Onazisovo ostrvo Skorpios.
Tu je proveo ostatak života i konačno umro 18 aprila 1971 godine.
Vejn Rektor, koga je Hjuz zaposlio kao svog dvojnika 1955 godine, preuzeo je posao. Postao je "Hjuz". Tako je Onazis stekao veliku moć u Americi, kontrolisao je Hjuzovu imperiju, kontrolisao je Niksona i sve političare koje je kupio Hjuz. Krajem te godine održan je sastanak, poznat kao "Sastanak u Apalačima", koji je sazvao Onazis sa šefovima američke mafije i obavestio ih da kontroliše Hjuzovu imperiju i da mu je namera da nastavi sa Hjuzovim metodom korumpiranja visokih funkcionera, sa ciljem da se stekne kontrola nad američkom vladom.
Iste godine, Džozef Kenedi je poveo Džona i njegovu suprugu Džeki u posetu Onazisu, na njegovoj jahti. Ovo upoznavanje je trebalo da podseti Onazisa na staro obećanje mafije da omogući jednom Kenediju da postane pretsednik. Onazis se saglasio i prema Piteru Evansu, autoru knjige "Ari", razvio više nego trenutni interes da unapredi svoje poznanstvo sa Džeki. U toku 1958 godine, horde političara koje je selektirala, kupila i podržala mafija, preplavile su javne funkcije. Godina 1959 je bila godina kubanske revolucije. Tada je Kastro zbrisao sa ostrva lukrativno mafijino kockarsko carstvo, kojim je za Onazisa rukovodio njegov partner Mejer Lenski.
Onazis je bio besan. Potpredsednik Nikson je postao šef tima, koji je počeo pripreme za invaziju Kube. Hauard Hant, Džejms Mekord i drugi operativci CIA, udružili su se sa izbeglim Kubancima, pripadnicima Batistine tajne policije, koji su bili poznati američkim vlastima kao "kubanski borci za slobodu".
1959 godine je počela predizborna kampanja predsedničkih kandidata. Onazis je mogao mirno da sedi i posmatra. Trka se odvijala između Kenedija i Niksona, a on je kontrolisao oba kandidata. Izbor Džona Ficdžeralda Kenedija za pretsednika, izgledalo je da će usrećiti mnoge. Ipak, stvari se nisu odvijale prema planu. Za Kenedija, njegovih hiljadu dana na mestu pretsednika bili su više nego teški. Ne samo što je stekao mnogo neprijatelja u desničarskim krugovima, zbog otvorene podrške crnačkom pokretu za građanska prava, već je imao pred sobom rat u Vijetnamu i kubansku raketnu krizu, koja je svet dovela do ivice atomskog rata. Uz to je napravio i seriju poteza koji su razbesneli mafiju.
April 1961 godine bio je katastrofalan. Invazija u Zalivu svinja, radi zbacivanja Kastra, u potpunosti je propala. CIA i mafija su krivicu prebacili na Kenedija. Lisjen Vandebruk, autor knjige "Priznanja", citirao je Alena Dalsa, tadašnjeg direktora CIA, koji je optužio Kenedija da je njegov "nedostatak odlučnosti da se uspe", glavni krivac za poraz. Onazisova desna ruka u Americi, Robert Maho, angažovao je i uvežbao mafijin tim ubica, čiji zadatak je bila likvidacija Kastra. Maho, koji je bio i Hjuzov (to jest, Rektorov) bliski saradnik, inače bivši čovek FBI i CIA, pripremio je tim vrhunskih ubica na čijem čelu su bili Džon Roseli i Džimi Fratiano, zvani "Lasica".
Radeći u zajednici sa Hantom i Mekordom, formirali su zajedničku ekipu sa CIA i pokušali pet puta da likvidiraju Kastra, služeći se raznim sredstvima, od puške velikog dometa do pilula sodium morfata, koje izazivaju srčani napad. Kastro je sve preživeo. Ako vam ovo što je izneseno zvuči nestvarno, navešču i paralelni izvor, knjigu Džona Renlija, "Agencija: Uspon i pad CIA". Maho je zaista bivši agent FBI i CIA. Radio je za Onazisa u Rimu, što mu nije smetalo da za CIA "ozvuči" Onazisovu sobu. U svojstvu Onazisovog saradnika, približio se Džonu Roseliju, Santosu Trafikanteu i Semu Đankani, trojici mafijaša visokog ranga. Ponudio im je stotinu i pedeset hiljada funti za ubistvo Kastra. Đankana je bio Roselijev šef, a jedna od njegovih ljubavnica bila je Džudit Kembel. Sedmog februara 1960 godine, u "Sends hotelu" u Las Vegasu, Frenk Sinatra je upoznao Džudit sa Džonom Kenedijem. U roku od mesec dana postala je Kenedijeva Ijubavnica. Ta veza je još trajala u zimu 1962 godine, kada je odbila ponudu Sema Đankane da se uda za njega. Renli sugeriše da je ovaj aranžman zapravo bio od koristi Đankani, ali mu je takođe dao dovoljno povoda da mrzi Kenedija, što će se kasnije potvrditi kao važan činilac.
Nekako u ovo vreme, Džozef Kenedi je doživeo moždani udar, što je njegove sinove Džona i Bobija (tadašnjeg saveznog javnog tužioca) ostavilo bez njegove čvrste kontrole. Još važnije, pobunili su se protiv Onazisovog velikog uticaja. Teško je reći da li su bili motivisani idealizmom ili sopstvenom ambicijom. Možda su događaji koji su usledili bili i rezultat rivalstva unutar mafije. Bilo kako bilo, braća su preduzela seriju akcija, koje će ugroziti njihov položaj i živote. Prvo su uhapsili Voli Birda, vlasnika vazduhoplovne kompanije "Er Tajland", koji je Onazisov heroin iz "Zlatnog trougla" prebacivao u skladu s operacijom ''Er opijum'', kojom je rukovodila CIA. Zatim su uhapsili mafijinog čoveka Džimija Hofu, vođu "Timstera" (moćni sindikat vozača) i zatvorili ga. Objavili su i da su "Hjuzove" tapije na zemlju, vredne sedamdeset i tri miliona dolara, u stvari falsifikat. Ove tapije su bile deponovane u "Benk of Amerika", San Francisku, kao kolateral u sporu "TWA" protiv "Hjuza".
1963 godine, pažnja mafije, pod Onazisom, okrenula se sa Kastra na Kenedija. Prema Robertsu, dva ubistva izazivaju posebnu pažnju u ovom periodu. Senator Estes Kifiver, čija je komisija za istraživanje kriminala otkrila vezu Onazis-Kenedi-Lenski, ubijen je pomoću sodium morfata koji mu je izazvao srčani udar u Senatu, neposredno pred govor u kome je trebalo da razotkrije mafijine operacije. Druga žrtva je bio Filip Graham,urednik "Vašington Posta", muž Katarinin, a zet Judžina Mejera. Njegov greh je bio u tome što je stao na stranu Kenedija protiv Onazisa. Roberts tvrdi da je Katarina Graham podmitila psihijatre koji su njenog muža proglasili ludim. Kasnije, pronađen je mrtav sa ranom od metka na glavi, a smrt se desila za vreme njegove vikend posete iz azila. Slučaj je proglašena za samoubistvo, ali Roberts misli drugačije.
Klimaks svega ovoga je ubistvo predsednika. Prvog novembra 1963 godine, mafija je planirala da izvede trostruku egzekuciju. Meta je bio Džon Kenedi, u Čikagu*, na ragbi stadionu. Druge dve mete su bili predsednik Južnog Vijetnama, Ngo Din Diem i njegov moćni brat, Ngo Din Nu. Prema Renliju, sa punim znanjem i saglasnošću CIA, braća su kasnije zbačena sa vlasti državnim udarom i ubijena. Džon Kenedi je bio obavešten da postoji plan za njegovu likvidaciju i otkazao je dolazak na stadion. Da ironija bude veća, u tom trenutku je Džeki Kenedi bila na krstarenju sa Onazisom. Razbesneli Džon je pozvao jahtu telefonom iz Bele Kuće i rekao Džeki da "siđe sa broda makar morala da pliva". Nekoliko dana kasnije, Džeki se iskrcala u Turskoj, ruku pod ruku sa Onazisom.
* Sem Đankana je bio šef mafije u Čikagu i u to vreme najmoćnija figura u američkoj mafiji.
Onazis je iskoristio Mahoa za ubistvo. Posao je bio planiran za 22 novembar u Dalasu. Ovaj put su rešili da ga obave kako valja. Svom timu ubica priključio je mafijinog likvidatora Judžina Bredinga i Li Harvi Osvalda, čoveka CIA. Osvald je bio čudnovata ličnost. Imao je pažljivo kreirane veze i sa ultradesničarima i sa komunistima. Međutim, "nameštena" mu je igra. Bio je "glineni golub", sa zadatkom da ubije guvernera Konelija. Breding, Fratiano i Roseli su bili trojka koja je trebala da se pobrine za pretsednika. Hant i Mekord su takođe bili tu da priskoče u pomoć. Plan je bio pažljivo smišljen. Svakog od četvorice atentatora pratiće po dva asistenta: čovek za podršku, koji će da pokupi čaure i oslobodi se oružja, i "tajmer" koji daje znak za otvaranje vatre. Fratiano je bio odličan strelac. Sa drugog sprata zgrade "Dal-Tek" pogodio je Kenedija dva puta, jednom u leđa i jednom u glavu. U istoj zgradi se nalazi dalaska policija. Strelac i njegov čovek za podršku bili su "uhapšeni", odveženi policijskim kolima i kasnije oslobođeni. Roseli je bio iza ograde na travnatom uzvišenju, pogodio je Kenedija u desnu stranu glave i razneo mu mozak. Breding, sa Kenedijeve leve strane, pucao je sa male pagode, preko puta travnatog uzvišenja. Promašio je, pošto je Kenedi bio pogođen u istom trenutku od Roselija i Fratijana. Udaljio se bez problema, jer je nosio šešir sa oznakom ljudi iz tajne službe.
Osvald je napustio skladište i nije imao pojma da je njegov čovek za podršku sakrio pušku iza kutija, umesto da je izneo kao što je bilo planirano. Tri čoveka, odeveni kao skitnice, a jedan od njih je bio Hauard Hant, pokupili su čaure i odšetali do praznog železničkog vagona na pruzi, koji je stajao sa druge strane travnatog uzvišenja. Tu su sačekali policiju i ostali sa njima dok nije stigao nalog da se uhvati Osvald. Zatim su pušteni, a da nije podignuta nikakva optužnica protiv njih. Sve u svemu, posle pucnjave je uhapšeno deset ljudi. O njima nema ni jedne jedine reči u izveštaju Vorenove komisije.
Šta je sa ubistvom policajca Tipita? Prema Vorenovom izveštaju, najmanje dvanaest ljudi je videlo da se Tipit zaustavlja i razgovara sa jednim čovekom, onda izlazi iz službenih kola i kreće ka čoveku koji puca u njega četiri puta. Od svih očevidaca, u izveštaju je svedočenje samo Dominga Benavidesa i Helen Markam. Mark Lejn, koji nije bio zadovoljan izveštajem Vorenove komisije, proveo je tri godine preispitujući izveštaj do najsitnijih detalja. Njegova knjiga, "Prebrzi zaključak", potkopava mnoge zaključke Vorenove komisije.
U poglavlju o Tipitovom ubistvu, potpuno razbija svedočenje Helen Markam i dokazuje da su u ubistvu Tipita korišćena dva revolvera. Objavio je i svedočenja nekoliko drugih svedoka, koje Vorenova komisija nikada nije pozvala, i sugerisao da je to zbog toga što se njihova svedočenja nisu uklapala. Na kraju je prezentirao svog svedoka, Akvilu Klemons, koja je izjavila da je videla dvojicu ubica.
Brus Roberts kaže da je Tipit bio na dužnosti u svojim policijskim kolima, u kraju u kome je Osvald iznajmio sobu. Tipit je trebalo da ubije Osvalda, ali je nešto pokvarilo plan. Roberts tvrdi da su Tipita ubila dvojica ljudi i tvrdi da je svedok Domingo Benavides jedan od onih koji su pucali. On je upotrebio radio u Tipitovim kolima da raportira kako su imali pucnjavu sa te strane. Nije bez značaja da se Domingo Benavides pojavljuje i u vezi atentata na Martina Lutera Kinga. Potom je Džek Rubi ubio Osvalda. Mark Lejn ističe da su Osvald i Rubi bili na Kubi, gde su imali dobre veze. Silven Foks je uočio da je Tipit ubijen samo dva bloka od Rubijeve kuće, u ulici Marsalis. Vilijem Mančester, u svojoj knjizi "Predsednikova smrt", opisuje Rubija kao neinteligentnog, sitnog propalicu, koji se hvalisao time što ima veze u policiji. Kada je krenuo da ubije Osvalda, bio je toliko siguran u svoj uspeh da je usput svratio u poštu da uplati neki novac, a u policijsku stanicu je ušao otprilike minut i po pre nego što je pucao u Osvalda iz revolvera kalibra 0,38. Pogodio ga je u jetru, slezinu i aortu.
Čudna činjenica je da je policija izvela Osvalda iz ćelije sat kasnije nego što je planirano, što sugeriše zaključak da je Rubi znao za zakašnjenje. Prilikom unakrsnog ispitivanja o ovome, Rubi je slegao ramenima i rekao da je mogao znati za zakašnjenje samo pod uslovom da mu je to rekla policija. Iako je pokušao da bude ironičan, rekao je zapravo istinu. Roberts dodaje novu dimenziju tvrdnjom da je Breding odseo u "Kubana hotelu", u Dalasu, koji je bio vlasništvo "Timstera" i mafije. Rubi je bio na istom mestu veče pre njega. Roberts takođe upućuje na nelogičnosti u izveštaju Vorenove komisije, koje su daleko od toga da su slučajne. Po njemu, glavni krivac je Džerald Ford, koji je na preporuku Niksona bio jedan od šest značajnih članova komisije i koji je često, umesto Vorena, predsedavao na sednicama ovog tela.
U svojoj knjizi, Džon Renli napominje da je Ford, još u ranim pedesetim godinama, imao bliske kontakte sa CIA. Od ostalih pet članova, tri senatora su bili ljudi koji neće dizati galamu. To su J. S. Kuper i kongresmeni Hejl Bogs i Džon J. Mekoj. Druga dvojica su bili šef CIA, Alen Dals, i senator Ričard D. Rasel, koji je, kako navodi Renli, bio moćan član Senata. On je bio nadležan za zaštitu sigurnosti i pozicije CIA. Drugim rečima, CIA nije imala razloga da strepi od Vorenove komisije, niti zbog svojih veza sa mafijom i Onazisom.
Šta se desilo sa Kenedijevim ubicama? Džoni Roseli je dobio dve stotine i pedeset hiljada dolara, kao "nagradu za potragu", jer je doveo Onazisa u Las Vegas 1967 godine (preko Vejna Rektora, navodnog Hauarda Hjuza). Preuzimanje grada je za Onazisa obavio Maho. Roselijevih četvrt miliona bili su samo deo isplate za Kenedijevo ubistvo. Roseli je u dva maha, 24 juna 1975 i 23 aprila 1976 godine, svedočio pred Čerčovim komitetom, doduše oklevajući, jer se plašio da ga mafija ne ukloni. 7 avgusta 1976 godine, njegovo telo ugurano u metalno bure, pronađeno je u zalivu Damfaundling, u severnom Majami Biču. Isplata Džimi Fratijana uključivala je stotinu i devet hiljada dolara, kroz nepovratni zajam od strane "Nacionalne banke San Franciska". Odobrenje za kredit u više rata, 1964 i 1965 godine, potpisao je lično predsednik banke Džo Alioto, jedan od visokih funkcionera "Timstera". Kompanija koja prati finansijske transakcije, "Dan i Bredstrit", registrovala je ovu transakciju u svom mesečnom izveštaju, pitajući se kako je Fratiano bio u stanju da obezbedi takav kredit, kada je njegovo jedino poznato zanimanje bilo "mafijin čovek". Fratiano je iskoristio novac za otvaranje transportne kompanije, a uskoro se uključio u mnoge mutne poslove u građevinarstvu, koje je obezbeđivala država. O tome je jedan član komisije za kriminal Kalifornije izjavio:
"Mafija sada direktno dobija poslove od američke vlade."
Bredinga je dva meseca posle ubistva ispitivala Vorenova komisija. Bez obzira što je bio kriminalac sa dvadesetogodišnjim dosijeom, a u vreme Kenedijevog ubistva bio je na uslovnoj slobodi, FBI je konstatovao da Breding o zločinu ne zna ništa. Postao je povlašćeni član "Lakosta kantri kluba", poznatog sastajališta mafije, blizu San Klementea. Takođe je bio kurir za prenos "prljavog novca" iz Onazisovih i Hjuzovih kazina, do Onazisove banke u Švajcarskoj. Sem Đankana je četiri puta u toku 1974 godine izlazio pred Veliku porotu, koja je istraživala organizovani kriminal. Bezuspešno je tražio pomoć od CIA da izbegne svedočenje. U četvrtak, 19 jula 1975 godine, u Čikago su stigli članovi Čerčovog komiteta, kako bi pripremili ispitivanje Đankane. Te noći Đankana je ubijen u svojoj kući. Praktično se nisu štedela ni sredstva, ni ljudski životi, u skrivanju činjenica vezanih za ubistvo Kenedija.
Bizarni događaji su se nizali čitavu deceniju posle ovog događaja. CIA, mafija i multinacionalni biznis su bili zainteresovani i umešani u ovo nevideno zataškavanje. Iza svake laži stajao je strah da će se prava istina otkriti. Teško bi bilo poverovati da Aristotel Onazis, koji je kupio kontrolu nad Niksonom i Kenedijem. pred izbore 1960 godine, a onda organizovao Kenedijevo ubistvo, nije bio siguran da u džepu ima i Lindona B. Džonsona. Roberts u svojoj knjizi kaže da je to nesumnjivo postignuto pretnjama, i da je Džonson znao da će u Dalasu doći do pucnjave. Kenedijeva smrt je potvrđena trideset minuta posle atentata. Sat i po kasnije, Lindon Džonson je položio zakletvu kao trideset i šesti predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Kasnije, dok je leteo nazad za Vašington, Džonson je dobio poruku putem radija, iz vazduhoplovne baze. Nepoznati sagovornik je rekao:
"Nije bilo nikakve zavere. Shvataš, Lindone?"
Druga prljava priča oko Kenedijevog ubistva, vezana je za slikarku Meri Mejer. Bila je to bivša žena Korda Mejera, jednog od osnivača CIA, i svastika novinara Bena Bredlija, Kenedijevog drugara. On je tada bio dopisnik "Njusvika", a kasnije postao urednik "Vašington Posta" u vreme afere Votergejt. Meri je bila jedna od stalnih Kenedijevih ljubavnica. Druge dve su bile danska novinarka Inga Arvad, povezana sa ekstremnim, neonacističkim krugovima u Evropi, i Engleskinja Marijela Novotni, čije su se sumnjive veze sa KGB-om potencirale kada se u Engleskoj naširoko raspredala afera Profjumo, 1963 godine. I pored toga, bila je jedna od "stalnih" devojaka, kao i Džudit Kembel, za razliku od velikog broja ljubavnica koje su služile za "jednokratne upotrebe". Meri je od Kenedija dobijala ljubavna pisma i vodila je detaljan dnevnik o njihovoj vezi. Jedanaest meseci po Kenedijevoj smrti, u oktobru 1964 godine, Meri Mejer je ubio na ulici "poludeli mladić, crnac". On je uhapšen, suđeno mu je i oslobođen je kao nevin! Njen dnevnik i ljubavna pisma Džona Kenedija, nestali su iz njene kuće. CIA je priznala kako ih je jedan njihov čovek greškom spalio!
Za vreme svog predsednikovanja, Džonson je težište sa unutrašnje politike prebacio na spoljnu. Proširio je rat u Jugoistočnoj Aziji. Urbana mafija starog tipa pokazivala je znake slabljenja. CIA je sve češće trpela kritike u Senatu zbog svojih "neoficijelnih" akcija u Americi, što je u potpunoj suprotnosti sa njenim ustavnim ovlašćenjima. Onazis je nastavio da gura svoje ljude na važna mesta u američkoj administraciji, manipulišući državnim agencijama i službama u svoju korist, ostvarujući nove profitabilne poslove u Južnoj Americi uz pomoć Rokfelera i njihovog čoveka Kisindžera. Njega ćemo sresti u ubistvu Roberta Kenedija i Votergejt aferi.
_________________
http://truthfrequencynews.com/
|
Prijava
FAQ
Pretraživač
