Draga Sigma,
U potpunosti razumem taj tvoj strah, jer i ja sam zadnjih godina imala isti strah od dubine jer ne znam šta se dole nalazi. Iako, za razliku od tebe slobodno plivam i mnogo dublje, ipak se lagodnije osećem kada sam u društvu, i naravno kada o tome svesno ne razmišljam. Planiram u septembru da odem na more, iako nisam bila skoro 4 godine, proveriću kako sada, posle nekih žešćih suočavanja i čišćenja, reagujem na dubinu.
Ovako sam to sebi objašnjavala:
Strah od dubine je strah od sopstvene dubine unutar našeg bića, strah od suočavanja onih slojeva naše podsvesti, gde su nagomilani svi ti strahovi. Realan strah, osvešćen, često je prikriven neosvešćen strah, iracionalni. Često sam sanjala da silazim, kao u neku piramidu, duboko pod zemlju, nekim jako strmim stepenicama (doduše imala sam realno to iskustvo kada sam silazila u Mikerinovu piramidu, i imala sam takav napad smeha da su se svi oko mene smejali ne znajući zašto, iako su mi rekli da se smeju zbog mog zaraznog smeha. A to je bila moja odbrana od straha od dubine, neznanja šte se dole nalazi...). U tom snu, više puta sanjanom, imala sam neku vrstu propadanja, kao da ću da se strmoglavim pravo u tu rupu, bezdan, i u trenutku sam se budila. Tada sam ovim objašnjavala i tumačila taj san. Mnogo godina kasnije sam se suočila sa tim sopstvenim dubinama i strahovima, i raznim sadržajima, o kojima ne bih sada. Kada čovek osvesti svoj san i sadržaj sna, on se više ne pojavljuje, tu je bio samo da nam ukaže na potisnuti sadržaj.
Sigma je napisao/la:
U svako slucaju, njegov je zakljucak bio, da misli da sam svoj strah nekako reflektovala na njega.
Poenta je u tome, da tamo i nije bila toliko duboka voda, to je bila moja fiksacija.
E, tu sam se uverila, koliku moc imaju nase misli. One se MOGU manifestovati u ovom materijalnom svetu.
Čitajući Lazareva, a po tvojim postovima vidim da si i ti dobro upoznata sa tom vrstom literature, i učestvovajući na Poretku ljubavi, došla sam do zaključaka da su strahovi, između ostalog posledica raznih energetskih blokada koje se prenose iz generacije u generaciju preko nasleđa, DNK, na mlađa polkoljenja. I sam Lazarev, kada pokušava da objasni neku blokadu (najčešće je to bolest) neke ličnosti, uvek se obraća roditeljima i kaže da su oni odgovorni za to, jer njihove sopstvene blokade, koče njihovo dete, koče normalan protok energije, koja treba da se kreće od prošlosti ka budućnosti, a ne da se okreće i još uvek vrti oko blokirane tačke neke prošle traume, bilo da se ona odigrala kod nas samih ili kod nekih naših predaka. Zato, ne mora da znači da direkno tvojim mislima možeš reflektovati strah kod sina, već da sama tvoja blokada već postoji energetski prikačena i kod njega. Poznato je da deca nemaju toliko izražene strahove, i da se strahovi počinju javljati tek kasnije, kada se svest malo proširi. Kad sam bila mala izvodila sam takve vratolomije, od kojih mi se danas, kad pomislim na to, diže kosa na glavi. Plivala sam i ronila bez ikakvog straha, skakala na glavu sa neverovatnih visina u plićak, jer nisam svesno znala kakve posledice mogu biti. I nikad mi se ništa nije loše dogodilo. Ta sloboda kod dece ih čuva od nemilih događaja.
Zato pomislim, koliko mi uopšte kreiramo našu sudbinu, ako nosimo strahove kojih nismo ni svesni? Osvešćivanje tih strahova, jedino kroz vraćanje u prošla iskustva i ponovno doživljavanje emotivne reakcije bola (primalni krik je jedno jako isceljijuće iskustvo) može, čini mi, se donekle da oslobodi od tih strahova. Mislim da strahovi, takođe imaju svoje nivoe, i da se to onih najdubljih , ponekad jako teško dolazi. Suočavanje oslobađa mehanizme koji slabe strah. Ponovnim uključivanjem svesnih misli onoga čega se plašimo, učvršćujemo te mehanizme, iako smo pokrenuli njihov proces čišćenja. Zato se mi, pre svega moramo oslobađati naših strahova, da bi naša deca mogla biti slobodnija. Pozitivne misli, ukoliko ispod toga ima većeg nagomilanog sloja negativnih, ne mogu sasvim ublažiti situaciju, ali mogu doprineti da polako te negativne strane naše podsvesti izlaze na površinu. Strah treba prihvatiti, i onda je njegov uticaj na nas slabiji.
I da se vratimo na taj strah od dubine. Zašto se plašimo da pogledamo duboko u sebe. Šta je to što "tamo" možemo naći, ugledati, doživeti, a da nije ljudski? I da nije naše? Probajmo to učiniti, hrabro i odgovorno, jer smo odgovorni i za nas i za našu decu u buduća pokoljenja. Ono što mi ne završimo u svom životu, ostavićemo njima u nasleđe da završavaju. Oni će na naki način ponavljati našu priču (identifikacija sa roditeljima) da bi i sami razrešili taj problem u sebi. Ovako im nećemo pokazati koliko je značajno i dobro zaviriti u donje slojeve našeg bića, da bi smo otkrili ono što nas vodi u viši razred. A to je naučena lekcija. Svaka naučena lekcija proširuje prostor slobode.
Pozdrav i srećno! Suzy
Prijava
FAQ
Pretraživač
,a čini mi se da negdje i postoji tema o odgoju djece pa možemo razgovor nastaviti tamo.
.