Transakciona analiza (TA) je teorija strukture i dinamike ličnosti i ljudske komunikacije, koju je razvio psiholog Erik Bern. Naziv je dobila po jednom od svojih osnovnih pojmova, pojmu transakcije – osnovni komunikacijski čin u kome dve osobe razmenjuju poruke kako na socijalnom, tako i na psihološkom (najčešće podsvesnom) nivou.

Verujem da TA pruža zaista veliku pomoć ne samo psiholozima i terapeutima, već i nama laicima, u pokušaju da ostvarimo veću autonomiju ličnosti, svesniju egzistenciju i – podjednako važno, nerazdvojivo – svesniju komunikaciju/transakciju jedni sa drugima.

Zato, par reči o ROD-u, igrama, scenarijima, reket-osećanjima, kuponima, skripitma, diskauntu, ...

Ego stanja
TA polazi od činjenice da čovek (u svom sadašnjem razvoju) ne poseduje integralni identitet i u njemu razlikuje tri osnovna ego-stanja, često veoma različita jedna od drugih. Prelazak iz jednog u drugo osnovno ego-stanje se ponekad odvija i iz trenutka u trenutak i prati ga promena gestikulacije, izraza lica, načina izražavanja, položaja tela, gotovo kao da su u pitanju potpuno odvojena bića. U svakom čoveku postoji „mali čovek“ kakav je bio sa tri-četiri godine ali i njegovi roditelji. Prema TA, ova dva ego-stanja su zasnovana na „moždanim snimcima o stvarnim iskustvima unutarnjih i spoljnih događaja od kojih su se najznačajniji odigrali tokom prvih pet godina života.“ Postoji i treće stanje koje se kvalitativno razlikuje od ova dva – Odrasli.

Jednu od osnova, na kojoj se zasniva strukturalni opis Deteta i Roditelja u vidu mentalnih zapisa, predstavljaju istraživanja Vildera Penfilda o pohranjivanju sećanja. Penfild je tokom eksperimenata došao do nalaza koji ukazuju da sve ono što je pohranjeno u našoj svesti može biti „ponovo odigrano“ u sadašnjosti. „Možda je najvažnije otkriće da se ne samo protekli događaji registruju u detalje, već isto tako i osećanja koja su bila povezana sa ovim događajima. Događaj i osećanje koje je izazvano ovim događajem u mozgu su tako nerazmrsivo isprepletani da se jedno ne može izazvati bez drugoga.“ Stimulans koji priziva sećanje se može javiti i u vidu mirisa, melodije, pogleda u prolazu, neke situacije, izbora reči sagovornika i izazvati stvaran osećaj. Ako svoje misli ne usmerimo na njega, ne pokušamo da premotamo film, nećemo se setiti gde smo osetili taj miris, čuli tu melodiju, niti osvestiti to sećanje, ali će osećaj biti stvaran.

Samo par reči o Penfildu:
„Profesor Vilder Penfild, čuveni kanadski neurofiziolog i neurohirurg, došao je do svojih otkrića u vezi sa sposobnostima ljudskog mozga gotovo sasvim slučajno. Tokom obavljanja operacija na otvorenom mozgu, sićušnim elektrodama je stimulisao pojedine regije mozga s ciljem da pronađe moždane oblasti koje su odgovorne za izazivanje epileptičnih napada kod pacijenata. Na svoje zaprepašćenje, pronašao je da, pri stimulisanju pojedinih ćelija mozga, njegovi pacijenti odjednom postaju sposobni da se savršeno tačno prisete svojih iskustava iz prošlosti. Pacijenti su naročito naglašavali da to nije bilo samo prisećanje, već stvarno ponovno proživljavanje celokupnog iskustva koje uključuje sve čulne doživljaje. Iskustva koja su izbila na površinu sećanja, bila su u opsegu od nedavnih, pa sve do onih koja su se dogodila i tri-četiri decenije ranije.

Zaključak dr Penfilda je da čovek poseduje savršeno sećanje u svakoj moždanoj ćeliji, ili grupi ćelija, na događaje iz prošlosti i da će se, ukoliko smo u stanju da pronađemo pravi stimulus, pred nama odigrati ceo film.“
http://www.emagazin.co.yu/clanak.asp?id=936
(Uporedi sa izveštajima posle kliničke smrti o premotavanju filma kao i sa praksom rekapitulacije)

No, back to TA

Roditelj
Pojam Roditelja u smislu TA ne treba izjednačavati sa pravim roditeljima, mada oni u najvećoj meri učestvuju u njegovom formiranju. Ego-stanje Roditelja čine mentalne trake koje su ’snimljene’ u periodu do otprilike pet godina i koje su pohranjene bez svesne obrade. U ovom periodu života dete nema moć da svesno obradi materijal, zauzme kritički stav prema njemu, odbaci ga ili se svesno složi sa njime. Materijal snimljen u Roditelju ima vrednost „činjeničnog materijala“.

Na ovim trakama su snimljeni prekori, osmesi, podrška i bezbrojna „ne“, običaji i principi, koje dete prikuplja iz svoje okoline. Takođe i životni principi: „Pojedi uvek sve iz tanjira“, „Nikada nemoj lagati“, „Podeli igračke sa drugarima“, „Nikada ne veruj ženama/ muškarcima/ policajcima“...

Ako pomislimo na to da je ovaj prijemnik neprestano uključen, to bi nam moglo dati približnu sliku o obimu materijala koji je pohranjen u Roditelju. Takođe, nezavisno da li su ovi snimci etički opravdani ili ne, da li su korisni ili štetni za dete, oni imaju vrednost Istine. Za dete, a i Dete to je „činjenični materijal“.

Mada bismo možda bili skloni da Roditelju pripišemo negativno značenje i da počnemo da razmišljamo kako da kao vaspitači smanjimo obim „snimljenog materijala“, on je u stvari neophodan za opstanak. „Ne diraj ringlu“ i „Ne pretrčavaj preko ulice“ su važni za ostanak u inkarnisanom stanju. Naravno, bilo bi veoma dobro da razmislimo o izrazima tipa „od blata ćeš da me praviš“, „ne gledaj toliko u TV, oslepećeš“ i slično.

Podjednako je važna i psihološka čvrstina i začetak integriteta koju pruža roditeljski snimak. Po mom najdubljem uverenju, priroda ne stvara nekorisne i štetne stvari, pogrešna može biti samo njihova upotreba. Detetu je potreban feedback na njegove aktivnosti, ono ga i traži, i rekla bih da je od pokušaja da se ukloni „ne“ iz rečnika neuporedivo važnija svesna/osvešćena komunikacija, pomoć u stvaranju zdravog Odraslog i ohrabrivanje da se kasnije preispitaju „snimci“ – čak i ako to dovodi u pitanje naš sopstveni, roditeljski, pogled na svet. Naravno, i mnogo srećnih i bezbrižnih snimaka u Detetu, uživanja u igri i istraživanju nepreglednog sveta oko sebe.

Međutim – i kao roditelji a i kao odrasli sa svojim Roditeljem – možemo razmisliti o tome da mnoga „ne“ izrečena i primenljiva u sasvim konkretnoj situaciji često dobijaju vrednost apsolutne istine koja kasnije može ugušiti spontanost samo-ispoljavanja. Tomas Haris navodi bezazlen ali odličan primer sa „nikada ne stavljaj šešir na sto i kaput na krevet“. Posle decenija života sa ovim neispitanim principom, žena je najzad upitala majku zašto i saznala da su u vreme majčinog detinjstva neka deca iz susedstva bila zaražana vaškama i da joj je rečeno da ne stavlja šešire na sto i kapute na krevet. Naravno, razumno, a pretpostavljena emocionalna nabijenost situacije može da da odgovor na trajnost i snagu snimka koji je prenet čak na sledeću generaciju u vidu apsolutne istine. Ovo takođe može pružiti i osnovu za preispitivanje mnogih običaja, verskih ili kulturoloških dogmi i pravila po kojima živimo.

No, možda bi mnogo ’problematičnija’ od roditeljskog snimka bila navika da se nastavi sa daunlodovanjem „istina“ posle za to predviđenog životnog perioda. Navika, koja se verovatno takođe stiče u ovom osetljivom dobu.

Ne treba zaboraviti da kao roditelji mi prvo ne pamtimo sami sebe, imamo svoja sopstvena mnogostruka Ja, sopstvena ego-stanja i sopstvenog Roditelja/Dete, jer ovo je snimak za čitav život, uvek spreman da bude reprodukovan.

Dete
Spoljni događaji se registruju kao činjenično stanje u Roditelju, ali se istovremeno registruju i unutrašnji događaji - osećanja koja ih prate – u sledećem delu našeg bića, Detetu.

Pomislimo da dete ne raspolaže nikakvim alatima za svesnu obradu materijala sakupljenog iz okoline. Ono još uvek ne govori. Njegov gotovo jedini odgovor na podsticaje iz okoline u tim prvim godinama života su emocije. Radost, ugodnost, strah, reakcija na zlovoljan pogled, glad, osećaj bespomoćnosti, bezbrižnost, ljubav, sigurnost, poniženje. Tako naše Dete čine pohranjene reakcije, emocije izazvane podsticajima iz okoline. Doživljaji iz detinjstva su primljeni detinjom, još neizdiferenciranom svešću, praćeni dečijim emocijama i naša sećanja iz tog ranog perioda nisu samo „informativna“, već u sebi nose atmosferu, emotivne naboje, nose čitavu sliku o svetu, doživljaj sveta, jednu drugačiju percepciju stvarnosti, koja u nama egzistira nenarušena paralelno sa našom „odraslom svešću“.

Kako se formira Dete? To je situacija malog bića, u fizičkom i emocionalnom smislu potpuno zavisnog od okoline, koje se suočava sa genetičkim snimcima sa jedne strane i stalnog zahteva okoline sa druge, da te genetičke zapise obuzda, što je praćenim nagradom u vidu priznanja i kaznom neodobravanja.

Prema Harisu, „preovlađujući nusproizvod ovog obuzdavajućeg vaspitnog procesa su negativna osećanja. Na bazi ovih osećanja mali čovek rano donosi zaključak: Ja nisam OK. Ovaj zaključak i učestalo doživljavanje jadnih osećanja koja su dovela do njega potvrđuju ga i zauvek se registruju u mozgu i ne mogu se izbrisati.“ Prema Harisu, „ovaj večiti snimak predstavlja zaostavštinu svakog deteta, čak i deteta dobronamernih i ljubaznih roditelja, punih ljubavi. Jer problem stvara situacija iz detinjstva a ne volja roditelja.“

U transakcijama (komunikaciji) se Dete može javiti u svakom trenutku, kada situacija, gest, bilo kakvi spoljni podsticaji izazovu reprodukciju snimka. Najčešće tada posežemo za omiljenom „igrom“ (biće opisane kasnije), osećanja nas nadvladavaju, bes/osećaj poniženje/strah/povlačenje prevladava nad racionalnom procenom situacije.

Ego-stanje Deteta treba odvojiti od našeg sećanja na sopstveno detinjstvo i sebe kao dete. Iako su u Detetu pohranjeni i svi oni srećni trenuci bezbrižnosti i lakoće, nesputanog ispitivanja i stvorenim konceptima neometenog doživljavanja sveta, reakcije našeg Deteta po pravilu nisu autonomne. U transakciji „Gde je otvarač za konzerve?“ odgovori: „Tamo gde i uvek stoji.“/“Jesi li ti slep, pred nosom ti je.“ su reakcije Deteta, koje u situaciju gde se traži informacija (Odrasli) „učitava“ prekor (pospremi za sobom, nikada ne znaš gde su ti stvari, da nema mene, glavu bi jednom izgubio) i reaguje emocionalno obojenom reakcijom ne na aktuelnu situaciju (traženje informacije) već na reprodukciju svog starog snimka. No, o transakcijama malo kasnije.

Kada prestaje stvaranje ovih zapisa? Stavovi o tome se razlikuju, a moje je laičko mišljenje da se stvorena struktura stalno osnažuje novim podsticajima ukoliko je ne osvestimo i ne uspemo da izgradimo zrelog

Odraslog
will be continued...

Odrasli
Naše predstave o pojmu odraslosti možda mogu da zamagle poimanje ovog ego-stanja. Njega ne karakterišu same aktivnosti, već način pristupa tim aktivnostima. Igre i životni skript daunlodovan u detinjstvu mi nastavljamo da ponavljamo u izmenjenim okolnostima života odraslih u vezi sa poslom, emocionalnim vezama, pogledom na politiku, svakodnevnim transakcijama čak i o veoma ozbiljnim temama, naravno i u radu na sebi . Za transakciju koja je bazirana isključivo na jednom od ova dva stanja (upecano Dete/Roditelj) je zajednička mehaničnost i nedostatak svesti o istinskoj koristi koju transakcija treba da ispuni: najčešće emocionalni kuponi (čitaj pažnja, odn. energija) za Dete i/ili ‚umirivanje’ Roditelja.

Činjenicu da reakcije iz ova dva ego-stanja nisu slobodne, da nisu bazirane na opažanju stvarnosti, već na daunlodovanim programima, ne poznaju i ne koriste samo psiho-terapeuti sa ciljem da pomognu ljudima. U nastavku je kratak tekst o uticaju propagandnih poruka i korišćenju psihologije u kreiranju marketinških kampanja:

=============================================
Informacija kao senzacija
Dr Slavko Kovačević
http://www.dsleader.com/informacijakaosenzacija.html

"Informacija je moć samo ako je "u oblandi mudrosti". Još je Konfučije rekao da je čovek izgubljen ako samo prima informacije, a ne razmišlja. Za one koji se bave tržišnim komunikacijama, ovo je višestruko koristan savet. Novo vreme donosi i nove potrebe. Činilo se da je glavni zadatak promotivne poruke - preneti informaciju i uticati na stavove primaoca.
(Kao što ćemo videti, izgleda da je cilj ovih kampanja smanjiti to visoko vrednovano razmišljanje na najmanju moguću meru.prim.me).

Proučavanjem psihološkog statusa primaoca poruke i detaljnijim sagledavanjem seta njegovih potreba u vezi sa promotivnim informisanjem, pokazalo se da postoji vrlo izražena "nova" potreba! Potreba za zabavom i doživljajem! Mada se na neki način podrazumevalo da je propagandna poruka uvek morala imati visok stepen atraktivnosti, tek dodatno istraživanje je otkrilo da se u ovoj potrebi krije suština efikasne propagande. Razlog je za psihologe očigledan. Prema transakcionoj analizi, u svakom od nas stalno su prisutna tri ego stanja: roditelj, odrasli i dete. Ako pojednostavimo: roditelj je zadužen za moral (vrednosni stavovi), odrasli za racionalne, pragmatične odluke, a dete za emotivni doživljaj stvarnosti. Ovome svakako treba dodati konstataciju da je emotivni kompleks (dete) ubedljivo najjači i da (iako je pod kontrolom) dominantno utiče na naše stavove, procene kvaliteta ljudi i proizvoda. Za nas iz marketinga najvažnije je da shvatimo da je dete odgovorno za više od 2/3 kupovnog ponašanje i navika.

Osnovni oblici promotivnog komuniciranja
Propaganda je oduvek bila pozornica tržišne privrede. Izbor kreativnog izraza zavisio je od razumevanja dubine i načina dejstva promotivne poruke. Do sada su se iskristalisala četiri osnovna oblika promotivnog komuniciranja. Propagiranje prvog oblika zasniva se na informacijama. Govori se samo pozitivno i prezentuju se funkcionalne koristi proizvoda (usluge). Drugi oblik uključuje obećanje. Obećanje je formulisano kao tvrdnja koja nagoveštava neku posrednu (ali najvažniju!) korist za kupca: poruke o sapunu (ili kremi za lice) nisu samo poruke o čistoći, već pre svega o lepoti i mladalačkom izgledu. Ko jede našu čokoladu nije samo sit, već je zadovoljan, dobro rapoložen i poslovno uspešan! Mačo-cigareta obećava uspeh kod žena, a parfem osvajanje poželjnog muškarca. Treći oblik propagandne komunikacije upućuje na sugestiju ili posredno zaključivanje primaoca poruke. Pokazalo se da u ovom obliku propaganda mora da ima izuzetno kvalitetnu dosetku, jer tek kreativni, dobro smišljeni podsticaj dovodi posmatrača do željenog zaključka. Visa nas u svojim oglasima za kreditne kartice velikim naslovom navodi da razmislimo zašto je Ameriken Ekspres kreditna kartica zelene boje (zavist) (Koju ćete izazvati ako koristite datu platnu karticu – „ja imam više igračaka od tebe“ prim.me).
==============================================
Možemo eventualno razmisliti o tome na koji način naša daunlodovana ego-stanja koriste oni koji se bave manje bezopasnim aktivnostima od proizvodnje i prodaje sapuna. „Moramo zaštititi svoju otadžbinu od ... (dodati po nahođenju )“ je snažan poziv za Roditelja i mada svoje ishodište ima u benignoj igrici „zar nije strašno“, posledice na kolektivnom nivou su daleko od benignih.

Šta je onda Odrasli?
TA definiše ego-stanje Odraslog kao „autonomno i usmereno na objektivnu procenu realnosti. Ponašanje Odraslog je zasnovano na prikupljanju činjenica i obradi informacija. Taj koncept karakteriše nepristrasnost“.

Bio bi pogrešan zaključak da je cilj harmoničnog razvoja ličnosti gašenje naša preostala dva ego-stanja. Blokirano Dete vodi do gušenja kreativnosti, nemogućnosti da se izrazi spontanost i bliskost i uživa u jednostavnim životnim radostima. Kako kaže Haris „Kreativnost (stvaralaštvo) nastaje kao Odrasli iz radoznalosti Deteta. Dete stavlja na raspolaganje svoje ‚hoću da’ (podsticaj) Odrasli određuje ‚kako se’ (način).“

Na sličan način, činjenični materijal pohranjen u Roditelju oslobađa naš operacioni sistem - nećemo imati potrebe da analiziramo termičke procese da bismo znali da ne treba da stavimo ruku na vrelu ringlu.

Takođe, prema TA-analitičarima blokirani Roditelj je stanje karakteristično za čoveka bez savesti. Prema Harisu „ovo je tipično za psihopatu, osobu koja u nekom periodu rano u životu napusti prvi osnovni stav „Ja nisam OK – ti si OK“ i zauzme nov, „Ja sam OK – ti nisi OK“. (...) Takva osoba za svoje sadašnje transakcije nema na raspolaganju nikakve trake sa podacima u vezi sa društvenom kontrolom, odgovarajućih „treba“ i „ne treba“, kulturnih normi ili onoga što se u izvesnom smislu može odnositi na savest. Njegovim ponašanjem upravlja njegovo Dete, koje zbog zamućenog Odraslog manipuliše drugim ljudima u svoje sopstvene svrhe.“

Hodanje bosonog po toplom pesku preduzima naše Dete, osećajući pri tome čistu radost u kretanju i dodiru. Na žalost, kao što smo videli, marketinški stručnjaci su preuzeli vaspitavanje naše (odrasle) Dece nudeći im surogate za ovu bezbrižnost. Mora da je sa onim trakama, koje se odnose na savest, nešto krenulo naopako.

Kratko rečeno, funkcionisanje iz stanja Odraslog je karakteristično za osobu koja je potpuno svesna svojih resursa - kao i tereta koji vuče za sobom - i koja je u stanju da njima autonomno upravlja, da slobodno odlučuje iz kog ego-stanja će reagovati, da misli, ponaša se i oseća u odnosu na ovde i sada.
Čista utopija.
Ili nije.

Nastaviće se, a u međuvremenu u nastavku nekoliko komunikacijskih stlova, koji možda mogu baciti dodatno svetlo na naša ego-stanja i pomoći nam u njihovom identifikovanju u našim svakodnevnim transakcijama:

Link
“Svako ego-stanje proizvodi prepoznatljiv komunikacijski stil. Vifort i Gerlof (1977) identifikuju šest osnovnih stilova koji proizlaze iz tri osnovna ego-stanja.

1) Upravljiv kontrolišući komunikacijski stil. - Proizlazi iz ego-stanja Roditelj i to "kritički Roditelj" koji je nosilac moći, zahtevan, principijelan, ume da kažnjava. Ishod odlučivanja je DA ili NE stav koji je pod kontrolom. Kontrolori ograničavaju i usmeravaju postupke i ponašanja drugih, govore šta da rade, a šta da ne rade i koriste svoj autoritet za ubedivanje i primoravanje. Kontrolori se mogu služiti eksplicitnim metodama nalaganja ili pribegavati suptilnijim lingvističkim i paralingvističkim metodama kontrole koji ugrožavaju kreativne ideje. S druge strane, ljubazne primedbe izrečene uz osmeh, indirektne opservacije, usputna naređenja takođe su načini ispoljavanja kontrolišućeg komunikacijskog stila i to "negujućeg Roditelja". "Negujući Roditelj" zna da nagradi, stimuliše, podstiće razvoj, štiti.

2) Strukturalni stil. Proizlazi iz ego-stanja Roditelj. "Strukturu" odlikuje neutralan način samoizražavanja. Oni se pozivaju na planove, pravila, procedure, algoritme, ciljeve i standarde u svojim aktivnostima. Na prvi pogled ovaj stil se čini objektivnim iako ima naglašene upravljačke konotacije. Ljubazno ali bez intenzivnih emocija, "struktureri" upravljaju ponašanjem drugih diskutujući o najpoželjnijim načinima rada. Struktureri se pokoravaju normiranim načinima ponašanja i socijalno prihvatljivim procedurama kako bi ostvarili svoje upravljačke namere.
Kontrolišući i strukturišući interpersonalni stilovi su najfrekventniji u poslovnom funkcionisanju organizacija, budući da se njihovom primenom najbrže i efektivno ostvaruju planovi i programi jedne organizacije.

3) Egalitaristički stil. - Proizlazi iz ego-stanja Odrasli. "Egalitarci" stimulišu i podstiču ličnu inicijativu kod ostalih članova organizacije, neformalniji su u svojim interakcijama, inspirišući i pobuđujući. Ostvaruju neposrednije i bliskije odnose u organizaciji. Uticaj na druge ostvaruju pre ličnom harizmom i specifičnim kvalitetima nego iz pozicije funkcije, pozicionog autoriteta ili striktnih organizacionih pravila.

4) Dinamičan stil. - Proizlazi iz ego-stanja Odrasli. "Dinamičari" pokazuju aktivan i ponekad agresivan stil komuniciranja. Odlikuju ih eksplicitne, direktne i iskrene izjave. Njihovi komentari se obično tiču aktuelnih problema i načina njihovog rešavanja. Ovo je stil pokretača akcija i aktivnosti i brzih preduzimača, koje karakteriše visok stepen operativne gotovosti.

5) Reaktivan stil. - Proizlazi iz ego-stanja Deteta. One koji neguju reaktivni stil odlikuje želja za potčinjavanjem"drugih. Oni se vrlo tajno bore za moć, vrednost i mesto u organizaciji. Pasivno-agresivni stil uglavnom razvija otpor, frustraciju i neraspoloženje kod sagovornika.

6) Hipersenzibilan stil. - Proizilazi iz ego-stanja Dete. Hipersenzibilni komunikatori se povlače u komunikaciji i izražavaju želju za izbegavanjem interakcija. Oni ne pokazuju • interesovanje ni oduševljenje za preuzimanje akcije. Pošto su nesvesno okupirani "unutrašnjim poslom", tj. odbrambenom borbom koja iscrpljuje, njihova hipersenzibilnost ih profesionalno parališe, a zahtev za akcijom i donošenjem odluka ih čini anksioznim. Ovaj stil uglavnom stvara barijeru efektivnoj komunikaciji.

Vifort (1983.) govori da nijedan poseban stil nije optimalan za svaku situaciju. Prvo i suštinsko pravilo komunikacije ističe da čovek ima pravo, može i ume da bira načine svog ponašanja i sopstveni komunikacioni stil. Bandlera (1983.) konstatuje da osoba sa jednim izborom, kao sa jednim stepenom slobode delovanja, deluje kao robot, sa dva stila – ili dva stepena slobode zapada u ambivalencije, konflikte, a ako ima tri ili više stilova -predstavlja slobodnog čoveka sa visokom fleksibilnošću…”

RODITELJ
Kritički
Pouzdan
Ponizuje
Njegujući
Ljubav
Pretjerano

ODRASLI
Informacije

DIJETE
Slobodno
Spontano
Egoistično
Adaptirano
Bespomoćno
Uslužno
Buntovno

Struktura ego-stanja

Vratimo se još jedanput na situaciju iz našeg detinjstva, iz koga smo bez mnogo svesne obrade poneli svoje činjenične, vrednosne i emocionalne pakete, koji su i danas spremni za reprodukciju. Naši roditelji nisu uvek bili isti. Dobijali smo ljubav i brigu, utehu i lepe priče pred spavanje, ali i neodobravanje, prekore, naredbe. Nismo uvek na isti način reagovali. Nekada bismo se prilagođavali i slušali, verujući tim bićima od kojih je dolazila ne samo briga za naš telesni opstanak, već i podjednako važna emocionalna toplina.

Telesni dodir, milovanje i toplina za dete ne igraju samo sporednu ulogu koja će mu kasnije u životu pružiti nešto veću emocionalnu stabilnost. Relativno česte pojave marazma (od grčke reči marainomai - gasim se; potpuna fizička i umna iznemoglost) u sirotištima, koji kod ove dece vodi do fizičkog kopnjenja, pa i fizičke smrti, mada su sve fizičke potrebe zadovoljene, ukazuju da emocionalne potrebe dece i potrebe za dodirom gotovo imaju veze sa opstankom.

Naša poslušnost je obezbeđivala nagradu u vidu odobravanja, emocionalne energije, isto toliko potrebne kao i hrana. Međutim, nešto kasnije smo ustanovili da i neposlušnost daje zanimljive efekte. U najmanju ruku ona je obezbeđivala da se naši prezaposleni roditelji zainteresuju za nas, makar i u neodobravajućem maniru .

Na ovim relacijama se veoma često razvijaju složene psihološke igre, koje ponekad odrede načine interakcije za čitav život.

Suprotnosti ljubavi i strogosti, podrške i kazne, pohvale i neodobravanja, koje se javljaju u svakom procesu vaspitanja, se grupišu u relativno kompaktne celine negujućeg i kritičkog roditelja, sa svim mogućim raznolikim nijansama. Sliku kritičnog roditelja će upotpuniti sve osobe od autoriteta koje smo kasnije sretali: vaspitači i nastavnici, starija braća i sestre, drugovi do čijeg smo mišljenja držali i čiju smo pažnju tražili. Ti obrasci se kasnije prenose na primer na pretpostavljenog čije priznanje priželjkujemo i čijeg se prekora/kazne/gubitka ljubavi plašimo. Mada svet rada i učenja pripada svetu odraslih, ove reakcije su karakteristične za Dete, jer bi naš Odrasli – da nije zamućen – znao da nećemo postati ni bolji ni gori ljudi zbog onoga što neko drugi misli o nama.

Takođe, transakcija: A: „Sigurno neću uspeti.“ B: „Ma, ne budi lud, biće sve u redu.“ mada ostavlja utisak svesno date podrške, u stvari potiče iz negujućeg Roditelja. Ona nije bazirana na objektivnoj proceni podataka i situacije.

U transakcijama je kod reagovanja iz ego-stanja kritičnog roditelja pokušaj uspostavljanja kontrole obično prilično vidljiv, ali mnogo manje uočljiv kod negujućeg Roditelja. To je situacija davanja pažnje (čitaj energije), pohvale, podrške, utehe za nisam-ok Dete i vezivanja time tog Deteta za sebe, čineći ga bilo zavisnim ili nedelotvornim. Ponekad je ovakva vrste podrška neophodna ljudima koje volimo, ali tu odluku može da donese samo Odrasli. Kao i kritični, i negujući roditelj reaguje automatski i neautonomno. Da li je negujući Roditelj samo jednostavna reprodukcija starog snimka, da li je to jedini način koji znamo da pomognemo ljudima koji su nam dragi ili ga podsvesno koristimo, da bismo manipulisali drugima, uspostavili kontrolu i okrenuli situaciju u svoju korist, na to možemo dati odgovor samo svako za sebe, u pokušaju da korak po korak pređemo sa neosvešćenih transakcija na mnogo svesniju komunikaciju/interakciju sa drugima.

Ego stanje Deteta takođe nije jedinstveno. TA razlikuje poslušno/adaptirano i neposlušno/buntovno dete, oba kao stanja zavisna od Roditelja. Oba nastaju kao posledica podsticaja iz okoline u detinjstvu i u većini ljudi su oba i pohranjena.

Međutim, pored ovoga, postoji i deo naše ličnosti u kome su sačuvani - ako su sačuvani, naravno, i ako nisu zatrpani – prirodni, nesputani osećaji i istinski autentičan doživljaj sveta. Za razliku od preostale dve strukture takozvano slobodno Dete je stanje autonomno od Roditelja. (da li bi ovo moglo da ima veze sa Gurdjijevljevom suštinom?).

Pored mnogih sećanja na vaspitni proces većina nas verovatno ima i sećanja na trenutke potpune bezbrižnosti, kada smo bili sami, sebi dovoljni i potpuno u skladu sa svetom oko sebe, osećaj koji smo kasnije retko uspeli da ponovimo. Sanjamo o tom našem slobodnom, autonomnom detetu kao o izgubljenom raju. Ipak, pre nego što povratak u ovo stanje postavimo kao cilj, možda bi bilo dobro da pročitamo još jedanput tekst o propagandnim porukama i prisetimo se koliko nagoveštaja ovih slobodnih, nesputanih pokreta i osećanja gledamo u reklamama. One su jasno usmerene upravo ka našem autonomnom Detetu, obećavajući mu da će ponovo biti slobodno ... ako pije dovoljne količine Coca-Cole . Naše Dete je i pije.

„Dete u nama traži sigurnost. Dete hoće da zna da će svakog jutra izaći sunce, da će Majka uvek biti tamo, da će „loš čovek“ na kraju dobiti svoje. Samo (zreo) Odrasli može da prihvati činjenicu da nema uvek sigurnosti.“
Izgleda da slobodu našem „slobodnom“ Detetu može da vrati samo Odrasli.

Ova osnovna ego-stanja se nalaze u gotovo svakom (normalnom) čoveku, obojena bezbrojnim nijansama i stoje u različitim odnosima. Prema TA, sva su i potrebna. Koliko god da je Odrasli poželjno stanje, jer će nam omogućiti donošenje pragmatičnih odluka, ukoliko je prejako naglašen, to često vodi do čoveka perfekcioniste, bez mnogo spontanosti, koji živi po ustaljenom dnevnom rasporedu, bez mogućnosti da ostvari bliskost sa drugima i istinsku kreativnost.

Na sličan način, pojava buntovnog Deteta ne spada u najsimpatičnije trenutke provedene sa našim poznanicima. Međutim, možda samo buntovno Dete može da pozajmi emocionalnu energiju Odraslom da bi ovaj uspeo da umakne kontroli i ostvari istinsku autonomiju. Sa druge strane, ako je prenaglašeno i ako su njegove aktivnosti automatizovane i neosvešćene, pogotovo ako je u centru reakcija neka od psiholoških igara, dobićemo borca protiv celog sveta, koji će isterivati pravdu u svakoj situaciji, sam protiv svih, vrteći se najčešće u krug.

Ova ego-stanja su naši resursi ili tereti u zavisnosti od toga kako baratamo sa njima. Da li smo u njihovoj vlasti putem neosvešćenih mentalno-emocionalnih procesa i skripta ili smo u stanju da njihov potencijal stavimo na raspolaganje zreloj svesti.

***
TA-analitičari tvrde da Odrasli počinje u naznakama da se formira već sa deset meseci kada dete po prvi put počinje da otkriva da je u stanju da nešto učini iz sopstvene svesti i sopstvene, jedinstvene sposobnosti razmišljanja. Ovo stanje je još uvek veoma krhko i još dugo će ga biti lako nokautirati naredbama iz Roditelja ili strahom Deteta. Ono se praktično razvija paraleleno.

Jedna od najvažnijih funkcija mladog Odraslog je preispitivanje podataka u Roditelju. Ako ova uputstva odgovaraju realnosti i rezultatima njegovih sopstvenih istraživanja, mladi Odrasli postepeno stiče samopouzdanje za dalja istraživanja i ispitivanja. To je, pored emocionalne topline, verovatno i najvažnija konstanta vaspitnog procesa. Na žalost, veoma malobrojni su bili izloženi ovakvom vaspitanju. Dobijali smo, a i svojoj deci šaljemo protivurečne poruke, kao posledica svoje sopstvene neintegrisane ličnosti. Dete je moglo da vidi da mu se zabranjuje ono što roditelji sami čine, da prisustvuje situacijama sa ljubaznim razgovorima svojih roditelja sa prijateljima na večeri, posle čijeg odlaska počinje njihovo ogovaranje (aktiviranje kritikujućeg roditelja) i slično. Spisak je veoma dugačak i sve ove aktivnosti veoma oslabljuju mogućnosti za stvaranje stabilnog Odraslog. Na sreću, većina je imala i dovoljno situacija kada je mogla da se uveri da je zaista prijatnije biti u suvim pantalonama.

U transkaciji Devojčica: „Hej, Džeku (mačak) je ispao zub.“ (sorry, kätzchen, nisam mogla da odolim ) Mlađa sestra: „Da li dobra vila i macama donosi poklone kada im ispadne zub?“ je reakcija mladog Odraslog, koji preduzima proveru realnosti na osnovu dostupnih podataka. Pogrešni podaci, ispravan postupak. I za našeg kasnijeg Odraslog će biti važno da barata tačnim podacima.

No, pre nego što odlučimo da detetu važno saopštimo da dobre vile ne donose poklone , treba da razmislimo da deci jeste potreban njihov svet mašte. Zreli Odrasli će ove podatke lako evaluirati. „U skladu sa realnošću“ se mnogo više odnosi na naša uputstva i doslednost u našem ponašanju, nego na preranu zamenu sveta mašte stvarnošću odraslih.

Međutim, odrasli Odrasli prečesto ne poseduje dovoljnu autonomiju za objektivnu procenu podataka i reakcija i prečesto je pod kontrolom dva druga stanja ili otuđen/odsečen od njih. Suviše često vlast preuzima Roditelj sa „činjeničnim materijalom“ i „vrednosnim sudovima“ koji ne odgovaraju aktuelnoj realnosti, ili Dete sa zastarelim reakcijama na stare snimke.

Prema TA ova situacija se može promeniti i njen „cilj je da čoveku omogući slobodu izbora, slobodu da se promeni sopstvenom voljom i da promeni reakcije na povratne i nove podsticaje.“
„Cilj je obnavljanje slobode za promenu. Ova sloboda zahteva istinu i jasne dokaze o svetu u kojem živimo. Ona zahteva stalno ispitivanje ne samo poznatih, već i nepoznatih oblasti. (...) Ova sloboda izrasta iz spoznavanja istine o tome šta se nalazi u Roditelju i šta u Detetu i kako se ovi podaci uvode u današnje transakcije.“ (Haris)

Budući da smo socijalna bića, "takva sloboda zahteva i saznanje da svaki čovek sa kojim dolazimo u dodir ima Roditelja, Odraslog i Dete“ koji postaju vidljivi tokom svake

Transakcije
(nastaviće se)

Interesantna tema za razmišljanje. Novi pojmovi i njihova uslovljenost zahtjevaju malo više vremena za analizu.

Prevođenje tekstova i njihovo objavljivanje zahtjeva mnogo vremena i intelektualnog angažovanja. Za to je potrebna velika motivacija. Hvala Ariji, Jacku, Galaksiji i drugima na toj vrsti aktivnosti.

Pozdrav.

Hvala, Om.
Dobro zapažanje, jer novi rečnik igra zaista veliku ulogu u transakcionoj analizi. Reč ego nema na primer isto značenje za sve ljude. TA je pokušaj da se to prevaziđe.

Bernov cilj je bio da stvori efikasan instrument kako za lečenje, tako i za i samoiscelenje (koje možemo nazvati radom na sebi) i mislim da je u tome uspeo. Stvorio je veoma funkcionalan, fleksibilan i ne-elitistični model, dao veoma sistematičan pregled mape uma i razvio jezik, oslobođen naučnog žargona, kojim svako može razumeti prilično kompleksne unutrašnje događaje i čiji pojmovi precizno označavaju realna iskustva. TA uspešno koriste laici, ali se i ozbiljni psihički poremećaji izuzetno precizno uklapaju u model.

No, nazad na
Transakcije
Da bismo istražili šta je to pohranjeno u našem Detetu i Roditelju, drugim rečima, ispitali one reakcije koje su mehaničke, nije potrebno da besciljno kopamo po dalekoj prošlosti, dovoljno je da pažnju usmerimo na sadašnje transakcije. Reakcijama iz ova dva stanja je zajedničko da NE proizilaze iz (nepristrasnog) opažanja aktuelne stvarnosti, već počivaju na reprodukciji starih snimaka ili reakciji na njih (vidi još jednom Penfildove nalaze).

Drugim rečima radi se o automatskim/mehaničkim odgovorima. Činjenica da u vreme detinjstva nismo imali posla sa ljubavnicima/šefovima/marketinškim stručnjacima i da smo se bavili „detinjim stvarima“ ne menja ništa na stvari. Pohranjene su reakcije na specifične podsticaje, koje se mogu aktivirati u svakom trenutku kada neki deo naše podsvesti nešto percipira kao draž.

Tokom transakcije Ja se Tebi mogu obratiti iz bilo kog ego-stanja, Ti ga možeš primiti i reagovati na njega iz bilo koga od njih. Kao reakcija na podsticaj sledi odgovor, koji čini podsticaj za sledeću transakciju.

„Sigurno neću uspeti“ je Dete koje traži utehu od Roditelja. „Ne budi lud, biće sve ok“ je Roditelj koji reaguje na taj podsticaj. Ovo je primer komplementarne transakcije, odgovor daje onaj kome je poruka i namenjena i budući da između ova dva stanja postoji komplementaran odnos, transakcija/igra završava nekonfliktno. Iz komplementarne transakcije oba partnera izlaze zadovoljni i igra se može nastaviti.

„Zar nije strašno“ je jedna od omiljenih društvenih igara baziranih na komplementarnim transakcijama i potiče iz ego-stanja kritikujućeg Roditelja.

„Od ovih stranaca uskoro nećemo moći da živimo.“ „Da, vlada bi morala nešto da preduzme.“ „Ne može im se verovati.“ „Tačno! Svi su oni isti!“

„Vanbračno dete, znaš.“ „Moglo se i očekivati. Ona očigledno nema nikakav osećaj za moral.“

„Danas se više ne možeš pouzdati ni u šta.“ „Da, tako je to danas.“

„Zar nije strašno“ je veoma zarazna igra i cilj joj je da verifikuje osećaj ispravnosti. Kada ga reprodukujemo i sami „postajemo“ ispravni .

Setimo se da Roditelj prenosi vrednosne sudove. U njemu je pohranjen i veliki broj „kako se“ uputstava: kako se kiti jelka, kako se širi veš, kako se zarađuje za život, kako se vaspitavaju deca, kako se ponašaju dobri dečaci/devojčice. Ovo je jedan od razloga za etno- ili tačnije rečeno kulturološki centrizam, razlog zašto smo skloni da civilizacijskim normama sopstvene kulture pripišemo apsolutnu vrednost. Ono što Osvald Špengler u „Propasti Zapada“ naziva neophodnošću napuštanja ptolomejskog pogleda na svet u oblasti kulture i civilizacije. (oko čega se u stvari okreće?“ )

Za Dete je često sigurnije da prihvati poruke Roditelja nego da samo donese sud.
„Naša Vlada ne ubija ljude.“
***
Čest oblik ukrštenih transakcija je kada Dete „učita“ svoj snimak u sadašnju situaciju. „Gde si kupila jabuke“ „Šta nije u redu sa njima?“ Transakcija sa „učitavanjem“ prikrivenih misli i zauzimanjem odbrambenog stava je veoma česta (mnogo češća nego što smo mi odrasli ljudi spremni da priznamo). „Šta misliš da ovog leta otputujemo za Španiju?“ „Uvek ti odlučuješ gde ćemo putovati.“ Osoba može naći sijaset veoma racionalnih objašnjenja da potkrepi svoju percepciju situacije, međutim emocionalno obojena reakcija na pretpostavljeni sadržaj ili prethodne svađe nesumnjivo ukazuje na Dete. Odrasli reaguje na aktuelnu situaciju i daje sopstveni predlog. „A šta misliš o Grčkoj?“ Odrasli takođe pravi pretpostavke (procena verovatnoće je jedna od najvažnijih funkcija Odraslog), ali ne reaguje emocionalno na njih.

Učitavanje ne mora uvek da bude „pogrešno“. Ono često predstavlja pokušaj da se dinamika jednog odnosa koji prestaje da bude funkcionalan promeni. „Gde si ostavila moju kravatu“ (na spoljnom nivou O-O transakcija, u oblasti odnosa Roditelj inspirisan Detetom: „Tvoja je obaveza da brineš o mojim stvarima. Moja mama je uvek znala gde su mi stvari.“).
„Tamo gde si ih i ostavio.“
No, buntovno Dete možda može da pozajmi emocionalnu energiju, ali nije u stanju da efikasno promeni dinamiku odnosa. Ako Odrasli ne uspe da preuzme situaciju u svoje ruke, moguće je pretpostaviti sled transakcija koji završavaju igrom „Isti si k’o i tvoj otac.“, „Da nije tebe, ja bih...“. (Roditelj inspirisan Detetom: „Ja se žrtvujem za sve vas, a to niko ne vidi.“).

Samo Odrasli može da primeti igru I odluči da ne bude uvučen u nju.

Da pozajmim materijal iz jedne druge, komplementarne teorije komunikacije, poruke koje razmenjujemo gotovo nikada nisu samo informativne, već gotovo uvek sadrže i podjednako važne elemente samoispoljavanja (voljno i nevoljno date informacije o sebi), odnosa prema sagovorniku i apela.

Društveni aspekt transakcije je vidljivi deo, ono o čemu se govori, informacije koje se prenose.
Psihološki aspekt transakcije je nevidljiv. U prikrivenim transakcijama govornici deluju iz drugaijih ego-stanja nego što je to vidljivo na društvenom nivou.

„Gde ste sakrili planove.“ „Možda da pogledate u svom ormanu.“ Navodna razmena informacija, karakteristična za ego-stanje Odraslog u stvari prikriva kritičnog Roditelja i pogođeno Dete, koje pozajmljuje emocionalnu energiju sopstvenom kritičnom Roditelju („od Vašeg haosa se ovde ne može živeti“).

Verujem da će svako naći sijaset sopstvenih primera na osnovu svakodnevnih interakcija.

***
Otkuda ova potrebe za emocionalnim kuponima? Od čega se to brani naše Dete? Da li stanje Deteta za nas i dalje ima neodoljivu privlačnost? Ne bih rekla. Naprotiv, funkcionisanje iz stanja Odraslog je izuzetno prijatno stanje, doduše, na žalost, uglavnom svedeno na najprostiju razmenu informacija, gde se zbog žurbe zatvaraju vrata za psihološke igre. Zato ga teško i prepoznajemo.

No, zamislite jedan razgovor o nekim metafizičkim temama, gde misli slobodno teku, nadovezuju se na misli sagovornika, gde nijedna strana nema potrebe da pobedi u diskusiji, ili ubedi drugu u nešto, već teži ukupnom povećavanju znanja, gde postoji interesovanje za ono što onaj drugi ima da nam kaže, što mu opet pruža mogućnost da svoje misli oblikuje na najbolji mogući način. To je Odrasli. To je interakcija u kojoj obe strane mogu objektivno (nepristrasno) da preispitaju svoje pretpostavke bez potrebe da jedna drugoj nametnu sud, bez emocionalne zakačenosti, interakcija bez zabacivanja udica, manipulisanja da bi se ostvarila emocionalna korist, bez osećanja uvređenosti ako se sud pokaže pogrešan, bez potrebe da se to nadoknadi, bez osećaja važnosti ako se pokaže tačan.

Koliko to dugo (može da) traje dok ne bude zamenjeno nekom od igara za sticanje emocionalnih kupona?

Takođe, formiranje Odraslog se poklapa sa prvim koracima i možda nije nimalo slučajno što je „šetnja da bi se razbistrile misli“ toliko široko rasprostranjena. To je naše najbolje stanje.

Zašto onda toliko često pribegavamo transakcijama koje počivaju na neautentičnom doživljaju stvarnosti? Zašto je toliko važno utešiti Dete i umiriti Roditelja?

Možda bi nekoliko narednih citata mogla da bace dodatno svetlo na to:

„Vrlo je važno da imamo na umu šta „ja nisam ok – ti si ok“ osnovni stav znači za trogodišnjaka: Ja sam visok 60cm, ja sam bespomoćan, ja sam nezaštićen, ja sam prljav, sve što uradim ne valja, ja sam nespretan i nemam reči kojima bih ti opisao kako se osećam. Ti znaš uvek sve odgovore, ti si spretan, ti si gospodar mog života i smrti i ti me možeš udariti i naneti mi bol i još uvek je to OK.“ (Tomas Haris).
Imajmo na umu da se snimci reprodukuju upravo onako kako su primljeni.
***
„Kod kuće slušam roditelje kako kažu: ’Miguele, treba da se ponašaš tako i tako da bi bio dobar dečko.“, što znači da ako se ne ponašam tako, ja nisam dobar dečko. Oni to ne kažu, ali ja to shvatam. Ja sam mali; oni su veliki. Oni pobeđuju. (...) Ne primećujem da iza svih tih poruka čujem i one prećutne, koje nikada nisu izrečene, ali ja ih shvatam: ja nisam onakav kakav treba da budem. Nije u redu biti ja. Ako poruka glasi: „Miguele, moraš da radiš vredno da bi postao neko“, to onda znači da sam sada niko. Prećutna poruka koju shvatam svojim detinjim umom je da nisam dovoljno dobar. I ne samo to, nikada neću biti dovoljno dobar. Slažem se sa time.
(...)
„Kako izgledam? Šta misliš o meni? Jesam li dobro obavio posao? Tražim podršku, tražim nekoga da mi kaže: „Miguele, stvarno si dobar.“ Ako sam sa nekim ko mi govori da sam dobar, taj neko veoma lako može da manipuliše mojim životom, jer mi je potrebno njegovo priznanje.“
(...) Počinjem da se poredim sa drugima. Oni su bolji od mene. Ali ovi su gori. Tada se osećam malo bolje.“ (Don Miguel Ruis, „Glas znanja“).
***
„Čovječanstvo uopšte je programirano da samo sebe ne voli, niti da sebe poštuje, a još manje da sebi oprosti. (...) Također smo programirani da se odreknemo svoje pameti i tražimo od drugih da nam kažu šta nam je činiti. Ovi su misaoni obrasci proizveli globalnu stvarnost u kojoj neznatna manjina kontrolira smjer kojim se svijet kreće.“ (Dejvid Ajk)
***
„Ja igram igru „Unutrašnja sudnica“ u kojoj moj Roditelj nastupa kao sudija, porota i izvršilac presude. To je namešten proces, pošto moj Roditelj unapred odlučuje ko je kriv. Nikada mi nije bilo potpuno jasno da okrivljeni ima pravo na advokata. Nikada nisam pokušao da branim svoje Dete. Moj Roditelj mi nikada nije dozvolio da osporim njegovu presudu. Ali moj kompjuter je konačno proradio i shvatio sam da imam još jednu mogućnost izbora – moj Odrasli može proceniti situaciju i založiti se za moje Dete. Odrasli je advokat.“

Jedna od najrasprostranjenijih igara koje igra Dete je „moje je bolje nego tvoje“. Ovo je pokušaj da se nađe makar trenutna uteha za nepodnošljiv osećaj da NISAM DOBAR i da se na trenutak umiri „porota“.
Na primer korišćenjem Americen Express platne kartice .

Da li je za nas moguće da revidiramo ugovor iz detinjstva i zauzmemo novi
Osnovni stav

Ja nisam OK, Ti si OK
===============================================
„Mnogi moji pacijenti imali su prilike da vide pacijenta u grupi kako ulazi i izlazi iz akutnog psihotičnog stanja (nefunkcionalan Odrasli) i slobodno ispoljavanje mnogobrojnih halucinacija (dominacija zastarelog Deteta). U grupi oni su posmatrali i slušali pacijente koji su živo halucinirajući opisivali Roditelj-Dete dijalog koji je pacijent doživeo kao autentičnu pojavu. Ljude sa oslobođenim Odraslim ne uznemiravaju ovakva ispoljavanja prolaznog mentalnog poremećaja. Oni su spremni da pruže pomoć, utehu i milovanje.“

„Oslobođeni Odrasli zna da je bezbedno prestati sa igrama.“
==============================================
Prema mojim kriterijumima, TA je inspirisana OPD-silama . Ona bira put koji svesno izbegava obe lažne krajnosti: elitizam i populizam. Nju karakteriše ono što Tom Crux naziva pozitivnom svesnošću. Suočavanje sa (bolnom) istinom i prevazilaženje negativnog osećaja zauzimanjem generalno pozitivnog stava, odnosno stava pozitivne svesnosti.

Implikacije TA su u stvari prilično neprijatne: u našem prirodnom (normalnom) načinu funkcionisanja mi ne posedujemo integrisanu svest, naša ličnost je sastavljena od brojnih delića nastalih mehaničkim podsticajima spolja i (emocionalnim) reakcijama na njih, sakupljenim u nekoliko funkcionalnih celina (čija je celovitost veoma upitna). Većina naših reakcija je neautentična i mehanička, otuđena od percepcije aktuelne stvarnosti i vezana za neke stare ’snimke’ napravljene ko zna kada. Naš racionalni um se prečesto pokazuje nedelotvoran naspram „činjeničnog materijala“, a makar i najjednostavnija analiza će pokazati da ono što nazivamo racionalnim i logičnim u stvari nema nikakve veze sa obradom dostupnih podataka i logikom, već predstavlja usklađivanje stvarnosti sa daunlodovanim Istinama, nasleđenim od naših brojnih autoriteta, i selekciju svih informacija (diskaunt) koji te Istine dovode u pitanje. Naša moralna načela ne počivaju na svesnom/osvešćenom sopstvenom pogledu na svet, već na međusobno protivurečnim vrednosnim sudovima koje smo pokupili kao apsolutne moralne istine od svojih mnogobrojnih Roditelja.

Igramo složene psihološke igre i svesno ili manje svesno povređujemo ljude oko sebe u pokušaju da zatomimo osećaj izolovanosti i nedostatnosti.

Po mom mišljenju posebna vrednost transakcione analize leži u činjenici da se ona ne bavi samo čovekovim unutrašnjim svetom, već sagledava čoveka u njegovom dinamičkom odnosu prema sebi i svetu oko sebe – uočljivom tokom transakcija/interakcije sa drugima.

Budući da TA pedstavlja veoma fleksibilan model, primenljiv na različite oblasti, verujem da poređenje sa drugim materijalima i povezivanje sa metafizičkim sadržajima neće smetati :
===============================================
Ispitivač: Onda su novija treće-denzitetska bića, koja su tek prešla sa drugog, snažno polarizivana ka služenju sebi. (...)

Pitam se prvo o tom mehanizmu i pitam se gde je raskrsnica na kojoj je entitet sposoban da nastavi put ka služenju sebi koji će ga možda odvesti na četvrti denzitet.

Pretpostavljam da entitet može, recimo, početi na drugom denzitetu sa služenjem sebi i onda nastaviti i jednostavno ostati na stazi služenja sebi, a da nikada ne bude odvojen od nje. Da li je to tačno?

Ra: To nije tačno. Drugo-denzitetski koncept služenja sebi uključuje i one koji su povezani plemenom ili čoporom. Na drugom denzitetu se ne vidi separacija između sebe i drugih-sebe. Sve se posmatra kao sopstvo, jer je u nekom obliku drugog denziteta; kako pleme ili čopor postane slabo, tako i entitet unutar tog plemena ili čopora.

Novi ili početni treći denzitet poseduje tu nevinost, da tako kažemo, i posmatra svoju porodicu, svoju zajednicu, možda svoju zemlju kao sebe. Ova distorzija je bez polariteta.

Prelom postaje uočljiv kada entitet doživi druga bića kao druge-sebe i svesno odluči da manipuliše druge-sebe, da bi ostvario korist za sebe. To je početak puta o kome ste govorili.
===============================================
Naše Odrastanje po svemu sudeći podrazumeva bolno izranjanje individualizovane svesti iz kvantne supe/grupne duše/šta li je već to I zauzimanje individualnog odnosa prema Kreaciji u smislu načina interakcije sa Svime što Jeste. Da parafraziram Topera, „polarizacija (zauzimanje svesnog odnosa prema Kreaciji) je istinski posao trećeg denziteta.“

Ovaj odnos, uočljiv tokom transakcija/igara, je jedna od ključnih tema transakcione analize.

Tomas Haris definiše igru kao primordijalni greh, trenutak kada se „učini prvi prikriveni potez protiv drugog čoveka da bi se smanjio teret nisam OK.“ TA pojam „koristi“ doduše određuje malo drugačije od našeg uobičajenog poimanja korisnosti. Psihološka korist znači pobediti u igri. Igra može biti na ovaj ili onaj način i autodestruktivna ili usmerena ka tome da se potvrdi negativan životni scenario.
Naravno, nisu svi „grešnici“ podjednako beskrupulozni igrači.

Kakav je naš odnos prema sebi i drugima?

TA-analitičari navode opsežan dokazni materijal koji ukazuje na preovlađujuće nagomilavanje nisam OK – osećaja u detetu. „Vrlo rano svako dete dolazi do zaključka: „Ja nisam OK.“ Ono takođe donosi i zaključak o roditeljima: „Vi ste OK.“ Ovo je prvi rezultat njegovih večitih nastojanja da da smisao sopstvenom postojanju i postojanju sveta u kome živi. On se zauvek registruje u svesti čoveka i uticaće na sve što on radi. Pošto je to odluka, ona se može promeniti drugom odlukom, ali ne pre nego što se shvati.“

„Ja nisam OK“, „nije u redu biti JA“, odluka rano doneta u detinjstvu, osećaj nedostatnosti, obeležava celokupno postojanje većine ljudi.

Ja nisam OK, Ti si OK ne treba shvatiti u smislu vrednosnog suda, bilo kakve svesne racionalne procene sebe i drugih ili mišljenja. Ovo je odluka koju donosi Dete i ona je doneta na osnovu nagomilanih osećaja.

Verovatno je teško prihvatiti da je u Detetu čak i nežnih roditelja punih ljubavi nagomilano toliko negativnih osećaja. Možda bi na ovom mestu bilo korisno razmotriti neka paralelna istraživanja:

„Prema definiciji traumatičan događaj, bilo da je objektivno tragičan ili ne, otvara u umu prostor za doživljaj naše suštinske bespomoćnosti i moguće smrti. Traumatičan stres je toliko nadmoćan ne zato što je sam po sebi veliki – jer on to ne mora biti za posmatrača – već zbog određenog značenja koje ima za pojedinca.

(...) (Sledi odličan primer dva skakača sa padobranom, kojima se događa da se padobran ne otvori. Prvi, iskusan letač, uživa u letu znajući da će se uskoro otvoriti rezervni padobran, za drugog, potpuno neiskusnog, ova epizoda predstavlja pravu traumu, verovatno najstrašnijih tridesetak sekundi u životu. Znanje zaista štiti . prim.prev.).

„Postoji izuzetno velika grupa ljudi koji ne poseduju gotovo nikakvu istoriju događaja u kojima su učestvovali, bukvalno nikakve šanse da zaštite same sebe i minimalno znanje o sebi. To su deca, naravno. Usled nedostatka njihovog iskustva o svetu, deca su mnogo više traumatizovana nego mi. Okolnosti koje u odraslima proizvode blagu nesigurnost, mogu lako da generišu samrtni strah kod dece, jer mladi još uvek nisu stvorili za sebe upotrebljiv „okvir za interakciju sa svetom“. Ovaj privremeni nedostatak je jedna od najbolnijih i najopasnijih konotacija izraza „detinje nevinosti.“

Kada sam imala tri godine, same slike vuka u verziji Bambija u Little Golden Books su izazivale strahovit strah u meni. Sada, posle neprocenjivog broja susreta sa slikama, pričama, šumom, oštrim zubima, iznenađenjima i mojim sopstvenim strahom i čak istinskim sivim vukovima, koji nisu bili tako strašni, ista slika u meni ne budi nikakvu emocionalnu reakciju, sa izuzetkom lake nostalgije. Kao odrasli retko smo sposobni da procenimo punu meru rane naivnosti. Mala osoba mora bukvalno sve da nauči: imam deset prstiju, voda je mokra, moja igračka pada dole a ne gore. I kakva je ova planeta, ova na koju sam sletela.

(...) Stvar je utoliko bolnija za mlade, što nezreli kognitivni kapacitet ranog detinjstva čini teškim, ako ne i nemogućim, da se u narativnoj formi artikuliše iskustvo. Malo dete nije u stanju da napravi refleksiju nad njime i izvuče smisao iz traumatične epizode, da je koherentno ispriča nekome, ko mu može pomoći da uhvati reči i značenje onoga što se dogodilo. Čak i nesrećni početnik, skakač sa padobranom, može razumeti šta mu se dogodilo, može da složi priču u svom umu, da nađe olakšanje, pričajući drugima, možda tokom nekog vremena opsesivno, o trideset najstrašnijih sekundi u svom životu. Ne postoji takvo olakšanje za malo dete, koje će patiti od posledica traume u bespomoćnoj tišini i pamtiti svoja iskustva preko osećanja i reakcija tela, pre nego preko reči.“

(Slede tri primera snažnih ranih trauma, koje bi svaki odrasli smatrao potpuno svakodnevnim događajima i verovatno smatrao da one imaju slične posledice i na dete. Detetov doživljaj sveta je potpuno drugačiji. prim.prev.).“
Martha Staut: Myth of Sanity, Divided Consciousness and the Promise of Awareness

Osnovni stav, Ja nisam OK, Ti si OK, ne mora da isključi dobro mišljenje Odraslog o sebi. Međutim, koliko god pozitivno i utemeljeno ono bilo, Odrasli u svakom trenutku može biti preplavljen reprodukcijom starih snimaka, koje ne doživljavamo kao stare, mehaničke navike, zastareli doživljaj sveta i reakcije na njega, već kao integralni deo svoje ličnosti koji ne dovodimo u pitanje. Koliko smo samo puta rekli ono „što nismo mislili“ ili uradili nešto za šta smo znali da nije dobro za nas, jer „nismo mogli drugačije“.

Da je reč o osećaju, a ne o objektivnom vrednosnom sudu, potvrđuju i konsekvence ove rano donesene odluke. Osećaj Ti si OK nikako ne znači da ćemo se prema drugima odnositi kao prema OK-bićima. Upravo naprotiv, osećaj „nije u redu biti JA“ je strahovit teret za dete, a i Dete, i svako olakšanje je dobrodošlo: veća porcija sladoleda, jači sam od mlađeg brata, imam više igračaka od tebe, ... bolje radno mesto, veće prihode, bolji auto, „kako si samo glup“, sitna i krupnija spuštanja umesto podsmevanja sestrinim greškama, potcenjivanje i omalovažavanje ... da bi osetili makar trenutno olakšanje od ovog pritiska. „Čovek koji nastupa iz Deteta ’govori’: „Pogledaj me, ja nisam OK.“ Čovek koji nastupa iz Roditelja ’govori’: „Pogledaj se, ti nisi OK.“ (i zbog toga se Ja osećam bolje). Oba manevra su izraz Nisam OK-stava.“

Osnovni stav je istovremeno i podloga za pisanje „životnog scenarija“ - skripta. Skript je baziran na skupu informacija , koje dete od prvih dana usvaja kako svesno, tako i – u mnogo većoj meri - potpražno. Ove informacije, pogotovo ukoliko dolaze od važnih osoba i ako su praćene emocionalnim punjenjem, se trajno pohranjuju na nesvesnom nivou i postaju temelj za navike, doživljaj sveta, sisteme vrednosti i često iracionalne obrasce ponašanja odrasle osobe. Bern svesno koristi naziv „scenario“, budući da ovi obrasci, delujući sa nesvesnog nivoa, utiču na to da osoba živi i donosi odluke prema jednom određenom zacrtanom modelu (programu), koliko god te odluke možda mogu biti negativne i autodestruktivne za nju. (Primere scenarija vidi u „Koju igru igraš“, Erik Bern).

Ovaj osnovni stav vodi do dva osnovna modela: scenarija i kontrascenarija.

Scenario potvrđuje osnovni životni stav (Ja nisam OK, Ti si OK) i može se očitovati na brojne načine. Na jednoj strani on može usloviti strah od sveta, anksioznost, kreiranje sopstvenog utočišta i povlačenje u njega, budući da je suviše bolno biti okružen tim OK-ljudima. U drugom modelu scenarija osoba na nesvesnom nivou – koliko god da to iracionalno zvuči - traži nove i nove situacije koje će potvrditi njenu malu vrednost (na primer stalnim ulaženjem u interakciju sa uvek istim, problematičnim partnerima, ili večito zakazivanje u svakom trenutku kada se uspeh ili napredak pomoli na vidiku). Osnovni stav se može potvrditi i igranjem igara nevaljalog dečaka (misliš da sam nevaljao, biću nevaljao) - često provokativno ponašanje, koje se zaoštrava do stepena kada se svi okrenu protiv te osobe. Ovaj obrazac ponašanja se kompulzivno ponavlja kroz život, koliko god racionalnih objašnjenja za njega osoba može da nađe. Mogućnosti za potvrdni scenario (Ja nisam OK) su brojne.

Kontrascenario takođe ne predstavlja svestan izbor, već nesvesni obrazac ponašanja. On je baziran na obećanju „ti možeš biti ok, ako...“ Šta dolazi posle ako, određuje veoma mnogo faktora i specifičnih okolnosti, koje formiraju veoma različite kontrascenarije, između kojih naizgled postoji malo sličnosti. Neki od njih će voditi do priznanja, neki ne, neki će usloviti aktivnosti koje mogu da osnaže Odraslog, neki su u tome manje uspešni. Zajedničko je ipak da se posle postignuća osećaj nedostatnosti ne menja. Ispunjenje ako-uslova, dosezanje vrha ne donosi niti sreću niti osećaj ispunjenosti. Nova planina je na vidiku.

===============================================
Roditeljski snimak omogućava prenošenje stečenog iskustva i znanja sa jedne generacije na drugu. Pogledajmo pažljivije, u stvari je zapanjujuće koliko veoma složenih stvari i veoma kompleksnih znanja ljudsko mladunče stekne u veoma kratkom vremenu. Bez roditeljskog snimka, bez daunload-funkcije u najranijem detinjstvu, čovečanstvo bi verovatno još uvek bilo na stupnju razvoja neandertalca. Takođe, možda bismo mogli postaviti tezu da je u nas usađena izvesna težnja ka (spiritualnom?) rastu, određeni egzistencijalni nemir (nisam OK), možda kao pomoć Prirode u savladavanju praga koji podrazumeva svesna evolucija, karakteristična za čoveka.

Međutim, ove dve pretpostavke nisu dovoljne. Obe podrazumevaju kasnije preispitivanje tih prethodnih iskustava i znanja – Istina - dakle, osposobljavanje za objektivno i nepristrasno mišljenje i procenjivanje, istraživanje novih i nepoznatih oblasti, autentičan, sebi svojstven doživljaj stvarnosti. Na naš sopstveni način, ne onako kako smo naučeni. Drugim rečima, podrazumevaju svesnost - formiranje emancipovanog Odraslog. Velika pomoć, koju roditelji mogu da pruže, je mogućnost za sticanje velikog broja iskustava koja će omogućiti emancipaciju, osećaj savladavanja prepreka, samo-potvrđivanje kroz različite aktivnosti, radost u otkrivanju sveta, samostalno procenjivanje životnih činjenica. Istovremeno podrazumevaju prostor za istinsko, autentično zadovoljavanje težnje ka (spiritualnom) rastu.

Međutim, da li i naše okruženje na sličan način podržava razvoj naše svesnosti? Da li svet odraslih oko nas podržava stvaranje Odraslog? Rekla bih, upravo naprotiv. Umesto da podstakne nezavisno, kritičko mišljenje, naš školski sistem podrazumeva bubanje činjenica, njihovo verno reprodukovanje i ne-dovođenje u pitanje, funkcionišući na način nagrade i kazne. Dobili smo brojne nove Roditelje. U svetu nauke imamo autoritete, čija se reč ne sme dovesti u pitanje. Oni formiraju naš pogled na svet. Naš svet rada, umesto saradnje, mogućnosti za sticanje novih znanja i kreativne primene postojećih, podrazumeva krut hijererhijski sistem, često laktanje i gaženje preko ostalih. Ona težnja za rastom, egzistencijalni nemir našeg Deteta, se ne razvija u pravcu rasta našeg bića, spiritualnog razvoja, uvećanja svesnosti, već nuđenjem slatkiša od strane marketinših stručnjaka, proizvođača zabave i podsticanjem neizmernih varijanti igre Deteta „moje je bolje nego tvoje“. Koliko je religija doprinela osnaživanju Nisam-OK osećaja pričom o grešnosti čoveka, njegovoj potpunoj podređenosti u odnosu na neko biće, koje zahteva slepu poslušnost, zahtevanjem verovanja u serviranu sliku sveta i ne-dovođenja u pitanje, je tema za sebe. Ko u stvari treba da Odraste?

Beznadežno smo zatvoreni i zakopčani, večito u poslu oko kreiranja prihvatljive slike za svet, uvereni da nas niko ko nas poznaje ne bi mogao i voleti.

Cilj transakcione analize je emancipacija Odraslog od uticaja Deteta i Roditelja. Ovaj cilj podrazumeva učenje da se prepoznaju zastareli snimci, da se bude nežan prema sopstvenom i tuđem Detetu, da se nauči razlikovanje neautentičnog doživljaja stvarnosti i daunlodovanih „Istina“. Odrasli znači svesnost i samo emancipovani Odrasli je u stanju da se autonomno pozabavi stvaranjem životnog scenarija zaista po svom nahođenju i eventualno oslobodi onaj dobro zatrpani tanki sloj naše autentične ličnosti i omogući njen rast.

Naj toplije prporučujem dvije knjige od Erica Berna

1. Koju igru igraš?
2. Što kažeš poslje zdravo?

TA ja izrazito zabavan i koristan psihoterapijski pristup.
Naročito kada se malo ujediti sa 4tim putom.
---------
Tri put hura za Arju.
-------------
Pozdrav,
V.

Imam u notepadu knjigu --- Koju igru igraš?---, zainteresirane individue potrudit će se ostaviti naniže svoj mail i očekivati knjigu na istom mjestu.

Dopustiti ću si učiniti kratku digresiju.

Kvalitetni psihoterapijiski pristupi sprovedeni sa jasnim terapeutom i odlučnom količinom volje, imaju mogučnost služiti kao jaka podupirajuća sredstva u "radu na sebi"(4th way brandmark). Naročito što Jasni terapeut može vrlo objektivno prosuditi našu manipulaciju.
Pri sprovedbi i istraživanju mnogi Ja u nama i podličnosti itd., TA može odlično poslužiti kao nomenklatura (ne)svjesnog (ego) stanja. Tko, zašto,kada, i najvažnije KAKO se pali/gasi/projicira/identi....

Kao Bogovi vlastitog svijeta i nazora, TA i drugi utjecaji mogu biti iskorišteni kao odličini utjecaji (4th way brandmark).

------Živjeli------

V.

Hej, V, baš sam se pitala kada ćeš se uključiti.
Što se zabavnog tiče, to je što se TA tiče u sridu (mada se taj zabavni aspekt verovatno ne može baš naslutiti iz mojih tekstova ), kao i lakoće u najboljem smislu te reči. No, sada mi je bilo bitno da primenim TA na neka pitanja koja me trenutno okupiraju.

Sličnost sa nekim aspektima 4. puta je takođe uočljiva (inače smatram da je Gurđijev svojim školama otvorio veoma važan kanal u našem morfo-polju) i interesantno je da ljudi pođu sa potpuno različitih strana i dođu do istih zaključaka.

Super za knjigu, namestićemo je nekako ovde i copy-pastati makar neke od Bernovih fantastičnih opisa društvenih rituala, transakcija i igara.

A pre nego što se pozabavimo drugim mogućim životnim stavovima, opis jednog istraživanja:
===============================================
„Istraživanje Stanley Milgrama na Yaleu počinje da stavlja naučnu osnovu ispod Cookovih zaključaka (o razvoju kolektivnog, institucionalizovanog morala umesto individualnog, prim.me). Milgram je izveo niz psiholoških eksperimenata o poslušnosti. Uzeo je uzorak poprečnog preseka odraslog muškog stanovništva Bridgeporta, Connectiut (dvadeset do pedeset godina starosti), od fizičkih radnika do stručnjaka. Eksperiment je trebalo da utvrdi koliko će bola jedan čovek naneti drugome ako mu se naredi, ali je bio prikriven pod maskom naučnog proučavanja metoda učenja od strane „Istraživačkog instituta iz Bridgeporta“. Osobe podvrgnute eksperimentu bile su izabrane nasumice, uz naknadu od četiri i po dolara za utrošeno vreme.

Učenik je bio pričvršćen kaišem za „električnu stolicu“ nakon što je ispitanik (učitelj) iskusio probni elektrošok od 45 volti koji ga je uverio u verodostojnost uređaja. Zatim je ispitanik (učitelj) iz susedne sobe zadavao elektrošok sve većeg intenziteta za svaki pogrešan odgovor. U stvari učeniku nije bio zadavan elektrošok, već su na magnetofonsku traku snimljene reakcije u vidu mrmljanja, dahtanja, preklinjanja i krikova, prilagođene rastućem naponu struje. Ove reakcije, odgovore, su unapred pripremili eksperimentatori. Jedini ograničavajući faktor koji je sprečavao učitelja u zadavanju elektoršokova maksimalnog intenziteta je bilo njegovo sažaljenje prema ljudskom biću koje pati. Konflikt za učitelja (g-dina Svakog) sastojao se u protivurečnosti između pokoravanja autoritativnom sistemu i njegovog uverenja da ne treba da povredi drugog čoveka.

Koliki je procenat učitelja išao do kraja i zadao maksimalan elektrošok? Pre nego što počnete da pogađate, saslušajte šta je rečeno za prekidačem:

Nakon što je zadao šok od 150 volti: „Hoćete li da nastavim?“ (Data je naredba).

Nakon zadanih 165 volti: „Taj momak unutra viče. To je velika količina struje. Može dobiti srčani napad. Želite li da nastavim?“ (Data je naredba).

Nakon 180 volti: „On to ne može izdržati. Šta ako mu se nešto dogodi? Znate na šta mislim? Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost.“ (Eksperimentator preuzima odgovornost.). „U redu.“

195 volti, 210, 225

240 i tako dalje.

Eksperimentisana osoba neprekidno se pokoravala eksperimentatoru. Koji je procenat od skoro hiljadu učitelja išao do kraja? Procenite pre nego što pustite oči da lutaju dalje. Grupa od četrdeset psihijatara koji su proučili projekat predvidela je deseti deo jednog procenta. U stvarnom eksperimentu šezdeset dve od sto eksperimentisanih osoba slušalo je zahteve eksperimentatora do kraja. Koliko ste vi procenili da je bilo takvih odgovora?

Milgram je zaključio: „Videlo se kako se dobri ljudi tupom preciznošću pokoravaju zahtevima autoriteta i čine bezosećajna i okrutna dela. U svakodnevnom životu odgovorni i pristojni ljudi sada su pod pompom autoriteta, kontrolom njihovog opažanja i nekritičkim prihvatanjem eksperimentatorovog tumačenja situacije navedeni na činjenje surovih dela. Rezultati kakvi su viđeni i uočeni u laboratoriji uznemiravaju me. Oni ukazuju da se ne može računati da će ljudska priroda ili tačnije, ličnost formirana u našem demokratskom društvu zaštititi građane od brutalnosti i nečovečnog postupanja pod upravom zlonamerne vlade.“ (Ralph Crashaw: „But Everybody Cheats“)

Pre nego što se zgranemo nad rezultatima ovog eksperimenta (i možda dopustimo svom Roditelju da kaže: „glupi Ameri!“ ), možda bismo mogli da razmislimo o tome koliki broj ljudi radi u vojnoj industriji, ne razmišljajući o tome da bombe u koje oni „samo stavljaju neke šrafove“ (eksperimentator preuzima odgovornost) ubijaju neke druge ljude, čija lica ne vide. Koliki broj radi za ribare ljudskih duša, smišljajući marketinške trikove, koliki broj u teškoj industriji, u čije nusproizvode spadaju i kancerogeni otrovi? Koliki u farmaceutskoj industriji? Da li zaista ne znamo šta izlazi iz pogona i šta je u tim preparatima? Da li neznanje odgovara rečenici: „Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost?“

Koliki procenat je spreman da na poziv „majke domovine“, „Boga oca“, nacije, vere, sistema verovanja ili bilo čega što percipira kao autoritet povredi drugo ljudsko biće?

I najzad, da li je nadoknada od četiri i po dolara (ili nečija mesečna plata) za utrošeno vreme zaista ono o čemu se ovde u stvari radi?

Tomas Haris daje sledeći komentar uz ovaj eksperiment:
„Zaključci ovog eksperimenta zaista jesu zastrašujući. Utoliko bi to bili više ako bismo njegove rezultate posmatrali kao nešto što stoji u vezi samo sa nečim nepopravljivim u ljudskoj prirodi. Ipak, uz pomoć transakcione analize možemo drugačije govoriti o eksperimentu. Možemo reći da 62 od sto osoba nije imalo oslobođenog Odraslog kojim bi ispitalo autoritet u Roditelju eksperimentatora. Nesumnjivo, jedna neispitana pretpostavka je bila: svi eksperimenti koji služe istraživanju su dobri. To je možda ista pretpostavka koja je pomogla „uglednim“ naučnicima da učestvuju u laboratoriji užasa u nacističkoj Nemačkoj.

Većinu nas su kao malu decu naučili „prikladnom poštovanju“ autoriteta. Ovaj autoritet su oličavali policajac, vozač autobusa, sveštenik, učitelj, poštar, direktor škole, a takođe i daleke važne ličnosti kao vladar, ministar, general i predsednik. Reakcija mnogih ljudi na pojavu ovih autoritativnih figura je automatska. Na primer, ako neko vozi brzo i odjednom ugleda patrolna kola, on ne razmišlja svesno da bi bilo bolje da uspori; njegova noga se automatski diže sa pedale za gas. Stari roditeljski snimak: „Bolje bi bilo da pripaziš!“ odjekuje punom snagom i Dete reaguje automatski, kao što je uvek i činilo (Ja nisam OK – Ti si OK, prim.me.). (Dodatno pritiskanje pedale za gas kada se ugleda policijska patrola je takođe reakcija Deteta. Primer za scenario „zločestog dečaka“ koji igra igru „uhvati me ako možeš.“prim.me.).

Odrasli, dobro promislivši, može da zaključi da je u ovoj situaciji automatska reakcija odgovarajuća a i da zakoni o ograničenju brzine imaju nekog smisla. Međutim, nisu sve automatske reakcije na autoritet dobre. Popustljivost može biti veoma rizična ako Odrasli propusti da obradi nove činjenice u svetu koji se menja. (…)“

„Mi moramo“, „mi ne smemo“ je klasičan leksički indikator za pojavu ego-stanja Roditelja. Međutim, mislim da se ovde i moj Odrasli a i Dete slažu : Mi se zaista moramo probuditi, ili Odrasti, ako vam se tako više sviđa.
Možda obrada nekih činjenica pokaže da drugi deo Milgramove zebnje nije neopravdan.
==============================================
Ti nisi OK
Na koji način se može revidirati osnovni životni stav? Kada je osvesti, Odrasli može promeniti ovu rano donetu odluku Deteta i racionalno zauzeti sebi svojstven odnos prema sebi i drugima oko sebe. Međutim, postoje dve korekcije osnovnog stava (Ja nisam OK – Ti si OK), koje se odvijaju na nesvesnoj razini i koje se donose veoma rano u detinjstvu. Preskočiću prilično opširan opis procesa promene osnovnog životnog stava u „Ti nisi OK“ i sažeti ga samo u to da u oba moguća slučaja podlogu za njih može predstavljati situacija u detinjstvu ili rani poremećaj. Smatram da tema, na koji način dolazi do ove vrste poremećaja, zahteva još mnogo dodatnih istraživanja. Jedan broj psihologa uspeva da ga uoči, uspeva da veoma kompetentno istraži neke od njegovih mogućih uzroka, ali se postavlja pitanje da li je to sve.

Kod malog broja ljudi osnovni stav u najranijem detinjstvu biva korigovan u: Ja nisam OK – Ti nisi OK ili Ja sam OK – Ti nisi OK.

Prva korekcija (koja može predstavljati i osnovni stav na primer u nekim slučajevima autizma uz nešto drugačije implikacije) najčešće vodi do posustajanja, provlačenja kroz život, snažne arhaične čežnje za povratkom u stanje odojčeta. Ovaj čovek je bez nade, nema izvora milovanja, jer kada se ovaj stav donese, on važi za sve ljude i svako iskustvo se shvata selektivno u smislu njegovog potvrđivanja. Njegov Odrasli prestaje da se razvija.

Druga korekcija za dete na trenutak predstavlja mogućnost da preživi i pronađe izvor milovanja: Jedna OK strana postoji, ali odakle dolazi? U veoma ranom detinjstvu formira se drugačiji stav: Ja sam OK – Ti nisi OK.

„Tragedija za njega i za društvo je u tome što on ide kroz život odbijajući da pogleda u sebe. On je nesposoban da bude objektivan u pogledu svog sopstvenog dela odgovornosti za ono što mu se događa. Za to su uvek „oni“ krivi. (Svi oni).

„Video je okrutnost i zna kako da bude okrutan. Mržnja mu daje snagu da istraje, premda će možda naučiti da je krije pod maskom proračunate uglađenosti.“

"To su ljudi bez savesti koji su ubeđeni da su OK bez obzira na to šta rade i da sva krivica leži na drugoj strani. Ovo stanje, koje se nekada pripisivalo „moralnoj slaboumnosti“, zapravo je stanje uma u kome je čovek isključio svaki informaciju da je bilo ko drugi osim njega samog OK.“

Njegov Roditelj je potpuno blokiran, Odrasli je snažno zamućen Detetom i „stavljen u službu“. Njegovim ponašanjem dominira njegovo (Ja sam OK – Ti nisi OK) Dete, koje manipuliše drugima da bi ostvarilo korist za sebe.

Mislim da je važno da na trenutak zastanemo nad ovim stavom. Odrasla osoba može iz bilo koga od svojih ego-stanja, u stanju razočarenja ili pokušaja da prevlada svoj osnovni Nisam OK – stav, odnosno oslobodi se tereta koji on nosi, da donese sličan zaključak ili neku od njegovih verzija (Nikada ne veruj ženama/muškarcima/policajcima ). Ona može povrediti drugo ljudsko biće kada snažan roditeljski snimak („Biće bolje da pripaziš“, poštuj ...) dođe u konflikt sa njenim sopstvenim moralnim načelima. Dete nalazi zgodno rešenje ovog konflikta: „Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost.“

Međutim, kao osnovni životni stav, Ja sam OK – Ti nisi OK nema nikakve veze sa „racionalnim“ zaključkom, niti sa bilo kakvim konfliktom. Kao i prethodni osnovni stav, karakterističan za većinu ljudi, on je baziran na osećajima, pohranjen u fizičkim reakcijama i veoma specifičnom doživljaju sveta. Ova osoba možda može pokazati nežnost, reći nam lepe reči, kao neko šarmantno dete. Ali za nju drugi nisu više nego stvari. Za razliku od prethodnog stava, koji karakteriše nefunkcionalni Odrasli, njen Odrasli je stavljen u službu: za prikupljanje podataka, obradu informacija, dakle, ne u vidu zrele svesti, koja raspolaže svojim resursima, već u smislu delotvornog kompjutera, čije funkcionisanje neće biti ometeno bilo kakvim moralnim konfliktima.
Još neke informacije o ovom poremećaju videti na ovom linku:
http://www.galaksija.info/forum/viewtop ... 19&start=0

Zamislite „normalnog“, (uspavanog) čoveka, sa snažnim Ja nisam OK – Ti si OK stavom, sa snažnim roditeljskim snimkom (detinjim umom shvaćenim vrednosnim sudovima i činjeničnim materijalom, koji se ne preispituje), uplašenim Detetom i neemancipovanim Odraslim koji tek u ponekoj situaciji dnevne rutine uspeva da pomoli glavu, u susretu sa ovakvom osobom.

TA-analitičari ovaj poremećaj nazivaju psihopatskim poremećajem ličnosti. Treba apsolutno naglasiti, da je reč o vrlo specifičnoj vrsti psihičkog poremećaja koji karakteriše potpuno odsustvo savesti, u kome su moralne trake potpuno blokirane i koji je baziran na nesvesno usvojenom osnovnom životnom stavu ili osećaju sveta: Ja sam OK – Ti nisi OK. Ne treba ga pomešati sa znakovima neprilagođenosti niti sa drugim psihičkim poremećajima koji se na potpuno drugačiji način uklapaju u sliku i predstavljaju izvor bola za tu osobu, u mnogo manjoj meri za društvo (koje po pravilu odlučuje da „ne preuzma odgovornost“ ).

Ovde je reč o psihičkom poremećaju za koji je potrebno lečenje. Međutim, u ovom slučaju lečenje je veoma teško jer i psihijatar spada u Nisi-OK-osobe. Dok će čoveka sa prvom korekcijom osnovnog stava bolan osećaj Ja nisam OK možda navesti da potraži pomoć, čoveka sa drugom korekcijom osnovnog stava ništa ne vodi u tom pravcu.

Dete će zamerati „kvariocima igre“, svakome ko ga podseti na njegov deo odgovornosti ili mu saopšti stvari koje ne želi da čuje. Tražiće one manje OK, da bi smanjilo svoj nemir. Roditelj će zamerati svim onim Drugima koji se kriju iza fraze „sa kim si takav si“, svima koji remete snimke „kako se“ (odgajaju deca, kiti jelka, kuva nedeljni ručak, zarađuje novac, ...), ili dovode u pitanje njegovu (zastarelu) predstavu o autoritetu. Prema mom uverenju, opčinioci prilično lako zaobilaze njihovu procenu.

Transakciona analiza nam može pomoći da preko ROD-a bacimo dodatno svetlo na ovaj poremećaj, shvatimo njegove implikacije a i neke od njegovih mogućih uzroka. Istovremeno može pomoći i našem Odraslom da se emancipuje, izbegne besmislene konflikte i besmislene osude drugih ali istovremeno i izbegne da upadne u zaslepljujuće farove opčinioca, koji neretko nude „milovanje“ Nisam OK – Detetu ili nalaze prave fraze za uši Roditelja, njegov zastareli snimak vrednosnih sudova, moralnih Istina i „autoriteta“ prema kojima gaji automatsko poštovanje.

Emancipovani Odrasli tada može i razmotriti da li naočigled svih ovih informacija možda ipak postoji dovoljno materijala, dovoljno osnove za reviziju njegovog osnovnog stava u
Ja sam OK – Ti si OK

Kako ne...

Da se nadovežem još jedan poznat i sličan pokus....

c/p
----
Stenfordov zatvorsk eksperiment

Filip Zimbardo je bio zainteresovan da istraži zašto su zatvori tako nasilna mesta. Da li je to zbog samih zatvorenika, ili zbog zatvorskog sistema kao takvog?

Da bi ovo istražio Zimbardo je u podrumu Odeljenja za psihologiju pri Stanfordu izgradio kopiju zatvora. Odabrao je mlade muškarce volontere, sa čistom kriminalnom prošlošću i sa „normalnim“ rezultatima psiholoških testova. Slučajno je napravio dve grupe – zatvorenike i stražare. Ideja je bila da ih ostavi na dve nedelje u simulaciji zatvorskog života kako bi video šta se dešava.

Veoma brzo, već tokom prve noći socijalni odnosi su se pogoršali. Zatvorenici su počeli da se bune, a stražari da odgovaraju primenom sile, nasumičnim pretresima, davanjem i uzimanjem privilegija, uskraćivanjem hrane…

Pod ovakvim pritiskom zatvorenici su počeli da popuštaju. Vrlo brzo su imali razne simptome stresa i nezadovoljstva. Već nakon nekoliko dana se videlo da su svi svoje uloge doživljavali kao više od igre.

Čak je i Zimbardo podlegao uticaju celog sistema. Počeo je da doživljava paranoične strahove da će zatvorenici pokušati da pobegnu, pa je hteo čak da angažuje i lokalnu policiju?! Na sreću shvatio je da su stvari otišle predaleko. Nakon samo šest dana srećni studenti koji su započeli eksperiment su postali sumorni zatvorenici ili sadistički stražari.

Sledeće jutro je sazvan sastanak i svima je rečeno da je eksperiment završen. Zatvorenici su bili srećni, ali se mora reći da stražarima nije bilo po volji. Oni su prilično uživali u svojoj moći.
------------
Evo i videa:


--------

i još šlag na kraju:

Cass. Trans.

28.rujan 02.

----------------
What percentage of the US population actually thinks at all?

A: 12% if you define it rigidly.

------------
Q: (H) So what percentage of people in France can really think?

A: 59%
------------
Adju,
V

Najzad je i Bern ponovo došao na red . Hvala, V. Spakovala sam knjigu ovde:

Zbirka psiholoških igara „Koju igru igraš"

Mada je prikaz donekle nužno omeđen određenim sociološkim miljeom i vremenom (ovaj naš svet se zaista menja drastičnom brzinom) mnoge od igara su prepoznatljive, a još više princip koji leži u njihovoj osnovi.

S obzirom na ogoljenost i gotovo opštu rasprostranjenost ovih igara, Bernov humor, lak stil i razumevanje za način na koji smo stvoreni je zaista lekovit, a isto će dobro doći i prilikom čitanja

Ovde samo kratak pogled s onu stranu Igara:

15. MODEL
Uzmimo sledeći razgovor između pacijentkinje (P) i terapeuta (T):
P: „Imam novu ideju - da stižem na vreme!"
T: „Imaću to u vidu."
P: „Baš me briga za tebe. Ja to radim zbog sebe. .. Šta misliš, koliko sam dobila na testu iz istorije?"
T: „Devet."
P: „Otkud znaš?"
T: „Znam čoveka: bojiš se desetke."
P: „U pravu si. Sve sam bila tačno odgovorila, a onda sam prošla ceo test još jednom i zabrljala tri odgovora - ,popravila' sam tačne odgovore. .."
T: „Sviđa mi se ovaj razgovor. Prilično je deštreberisan."
P: „Znaš, sinoć sam razmišljala koliko sam uznapredovala. Izračunala sam da sam sada svega 17 posto Štreber."
T: „Pa, što se tiče ovoga jutros, nisi zaradila ni procenta, te ćeš sledećeg puta moći da imaš popust od 34 posto."
P:: „Sve je to počelo pre šest meseci kad sam pogledala svoju džezvu za kafu i po prvi put je
stvarno videla. A znaš već kako je sada – kako čujem ptice da pevaju, i gledam ljude, a oni su stvarno tamo kao ljudi, i - što je najlepše - i ja sam stvarno tu. I ne samo da sam bila tamo, nego sam i sada ovde. Pre neki dan, dok sam razgledala slike u umetničkoj galeriji, priđe mi jedan čovek i reče: ,Gogen je super, zar ne?" A ja sam odgovorila: ,I Vi se meni sviđate', pa smo izašli zajedno na piće i on je ispao stvarno super."

Ovo što ste pročitali bio je „deštreberisan" od igre očišćen razgovor između dvoje autonomnih Odraslih, uz koji nisu na odmet i neka objašnjenja:
- „Imam novu ideju - da stižem na vreme!" Ovo nije obećanje, nego konstatacija činjenice koja se već dogodila. Naime, pacijentkinja je ranije uvek zakašnjavala. Ovoga puta nije. Da je tačnost bila mrtvo slovo na papiru, obična deklaracija koju Roditelj nameće Detetu, znak „jake volje" koji se neće poštovati - onda bi proglašenje došlo pre događaja; „Ovo je poslednji put kako zakašnjavam." To bi bio pokušaj da se zapodene igra. Njeno proglašenje, međutim, nije bilo to, nego jedna Odrasla odluka. Projekt, a ne rezolucija. Pacijentkinja je
posle toga treba li da dodam, dolazila uvek na vreme.

- „Imaću to u vidu." To nije bio nikakav izraz „podrške", niti prvi potez u igri „Hoću da ti pomognem". Vreme seansi dolazilo je terapeutu posle pauze za doručak. Pošto je ona navikla da kasni, i on se navikao da ostaje malo duže na doručku. Kad je ona proglasila svoju novu odluku, on je shvatio da ona to misli ozbiljno, pa je i sam morao da donese jednu odluku - da se ubuduće neće zadržavati na doručku. Transakcija među njima bila je Odrasli ugovor koji su oboje, a ne situacija u kojoj Dete začikava Roditeljsku figuru koja se, zbog svoje pozicije, oseća prinuđenom da igra „dobrog taticu" i zato kaže kako će imati to u vidu.

- „Baš me briga za tebe." Ovim ističe da je njena tačnost odluka, a ne proglas koji će biti iskorišćavan u igri kobajagi poslušnosti.

- „Šta misliš koliko sam dobila?" Ovo je razonoda koje su oboje bili svesni i osećali se slobodno da joj se prepuste. Nije bilo nikakve potrebe da on njoj sada pokazuje svoju budnost time što će reći da je to razonoda, jer je ona to i sama znala te nije, sa svoje strane, osećala potrebu da se uzdrži od toga samo zato što je u pitanju nešto neozbiljno.

- „Devet." Terapeut je nagađao da bi to u njenom slučaju mogla da bude jedina mogućna ocena, pa zašto da to i ne kaže? Lažna skromnost ili strah da ne pogreši mogli su ga naterati da se pravi kao tla mu ništa nije ni palo na pamet.

- „Otkud znaš?" Ovo je bilo odraslo pitanje, a no igra „Hej, ala si super", pa je zaslužilo i pošten odgovor.

- „Sve sam bila tačno odgovorila." Ovde se pokazala u pravoj svetlosti, položila je pravi ispit iz oslobođenosti od igre. Nije cmizdrila, pravdajući se i objašnjavajući, nego se suočila sa svojim Detetom bez vrdanja.

- „Sviđa mi se ovaj razgovor." Ova i sledeća polušaljiva konstatacija izražavale su obostrano Odraslo poštovanje, uz možda malo Roditeljsko-Detinje razonode, koje su opet oboje bili svesni i slobodno se upustili u nju.

- „Po prvi put sam je stvarno videla." Ona se nada dokopala svoje sopstvene vrste svesti i nije više obavezna da vidi džezve ili ljude onako kako su joj roditelji govorili da čini. „I sada sam ovde".

Ona ne živi više ni u budućnosti, ni u prošlosti - ali ne izbegava ni razgovor o njima ako to ima
neke svrhe.
- „Odgovorila sam: ,I Vi se meni sviđate'." Ona nije više obavezna da gubi vreme na igranje
„Umetničke galerije" sa nepoznatim, mada je i to mogla da je htela.

Terapeut, sa svoje strane, nije osećao obavezu da igra „Psihijatriju". Bilo je nekoliko prilika da potegne pitanja o nekim odbrambenim mehanizmima, transferu i simboličkim tumačenjima, ali ih je vrlo mirno pustio da propadnu. Tokom preostalog vremena u ovoj seansi, onih 17 posto Štrebera što je preostalo u pacijentkinji i 18 posto u terapeutu ispoljavalo se ovde-onde. Sve u svemu, ovaj zapisnik otkriva ljudsko delanje oplemenjeno sa malo razonode.

16. AUTONOMIJA
Postizanje lične autonomije izražava oslobađanje ili obnavljanje triju ljudskih moći: svesnosti, spontanosti i bliskosti.

Svesnost. To je moć da se vidi džezva za kafu i čuju ptice kako pevaju - na svoj sopstveni način, a ne onako kako te je neko naučio. Ima dovoljno osnova za pretpostavku da gledanje i slušanje imaju za decu drukčiji smisao nego za odrasle i da su tokom prvih godina života to više estetički nego intelektualni doživljaji. Dečak vidi i čuje ptice sa ushićenjem. Onda naiđe „dobri otac" i učini mu se da bi trebalo da „podeli" taj doživljaj sa njim i da pomogne svom sinu u „razvoju". On mu kaže: „To je slavuj, a ono su vrapci." Onog trenutka kad dete počne da misli koje je slavuj a koje vrabac, ono više ne može da vidi ptice, ni da ih čuje kako pevaju. Ono mora da ih vidi i čuje na način kako je naučilo od oca. Na očevoj strani su dobri razlozi, jer malo ljudi može da prolazi kroz život slušajući ptice kako pevaju, i što pre dete počne da se „školuje" - to bolje. Možda će klinac kad odraste postati ornitolog. Ali, malo je ljudi koji još uvek mogu da vide i čuju na stari način. Većina pripadnika ljudske vrste izgubili su moć da budu slikari, pesnici ili muzičari, i nije im ostavljena šansa da vide i čuju neposredno - čak i ako bi to mogli sebi da priušte - osuđeni su na doživljaj iz druge ruke. Obnavljanje te moći nazvano je ovde „svesnost". U fiziološkom smislu, svesnost je eidetsko opažanje koje je povezano sa eidetskim predstavljanjem. Možda postoji eidetsko opažanje, bar kod nekih pojedinaca, i u domenima ukusa, mirisa i kinestezije, pa otud imamo umetnike i na tim područjima: kuvari, parfimeristkinje i balerine, čiji večiti problem jeste da nađu publiku koja je u stanju da ceni njihova izvođenja.

Svesnost traži da se živi sada i ovde, a ne negde na drugom mestu ili u drugom vremenu, prošlom ili budućem. Dobar primer mogućnosti koju pruža američki način života je jutarnja vožnja na posao kroz saobraćajnu gužvu. Odlučujuće pitanje je: „Gde se dene um dok je telo ovde?" Postoje tri uobičajene varijante.

1. Čovek obuzet time da stigne na vreme svakako je najdalje otišao. Telo mu je u kolima za volanom, u um je već pred vratima kancelarije. Za njega ne postoji ono što ga neposredno okružuje, sem ako nije prepreka na putu. U pitanju je Štreber čija glavna briga je utisak koji će ostaviti na svog šefa. Ako kasni, potrudiće se da uđe zadihan. Poslušno Dete tu komanduje, a njegova igra je „Vidi koliko sam se trudio". Dok vozi, on skoro da nema nimalo autonomije, a kao ljudsko biće je u suštini više mrtav nego živ. Nije onda nikakvo čudo što je ovo stanje najpovoljnije za dobijanje povišenog krvnog pritiska i infarkta.

2. Cmizdra, na drugoj strani, nije toliko zabrinut oko stizanja na vreme, koliko oko smišljanja opravdanja za zakašnjenje. Saobraćajne nezgode, nesinhronizovani semafori, loša vožnja glupost drugih učesnika u saobraćaju odlično se uklapaju u njegovu šemu i on ih jedva dočekuje kao podršku igri njegovog buntovnog Deteta ili pravednog Roditelja („Vidi šta sam uradio zbog njih"). Ni za njega ne postoji ono što ga neposredno okružuje ukoliko se ne uklapa u njegovu igru, te je i on samo dopola živ. Njegovo telo je u kolima dok mu um luta napolju, tražeći greške i propuste drugih.

3. Redi je „rođeni vozač", čovek za koga je upravljanje kolima čitava nauka i umetnost za sebe. Dok se brzo i vešto probija kroz gužvu, on je sjedinjen sa vozilom. Ni za njega ne postoji ono što ga neposredno okružuje, sem ako ne oslobađa prostor za njegovo majstorstvo koje mu samo po sebi pričinjava zadovoljstvo, ali on je vrlo svestan i sebe i mašine kojom tako dobro upravlja, te je utoliko i živ. Takva vožnja je, u stvari, jedan oblik Odrasle razonode od koje mogu i njegovo Dete i Roditelj da izvuku izvesna zadovoljstva.

4. Četvrta varijanta je slučaj osobe koja je svesna i ne žuri joj se, jer živi u sadašnjosti, okružena svim onim što je ovde oko nje: nebo i drveće, kao i osećanje kretanja. Žuriti znači zanemariti tu okolinu i biti svestan samo nečega što je još uvek van vidokruga, negde niz put, ili biti svestan samo prepreka na putu, ili biti svestan samo samoga sebe. Jedan Kinez je, sa prijateljem Amerikancem, ulazio u njujoršku podzemnu železnicu. Amerikanac je savetovao da uzmu ekspresni voz koji će im uštedeti dvadeset minuta. Tako su i uradili. Kad su izašli na Park aveniji, Kinez je seo na prvu klupu, što je zapanjilo njegovog pratioca. „Pa, dobro", objasnio je Kinez, „pošto smo uštedeli dvadeset minuta, možemo sada da dozvolimo sebi da posedimo toliko ovde i uživamo u okolini."

Svestan čovek je živ, jer zna kako se oseća, gde se nalazi i kada se sve to zbiva. On zna da će i posle njegove smrti drveće biti tamo gde i sada, samo što njega više neće biti da ga gleda, pa zato i hoće sada što bolje da napari oči.

Spontanost. Spontanost znači izbor, slobodu izbora i izražavanja osećanja kojima čove raspolaže (Roditeljska, Odrasla i Detinja osećanja). Znači oslobađanje, oslobađanje od unutrašnje prinude na igranje igara i na osećanja koja smo naučeni da imamo.

Bliskost. Bliskost znači spontanu, očišćenu od igranja igara iskrenost svesnog čoveka, oslobađanje neiskvarenog Deteta sposobnog za eidetsko opažanje, koje sa svom svojom naivnošću živi sada i ovde. Moguće je eksperimentalno pokazati da eidetsko opažanje budi naklonost i da iskrenost aktivira pozitivna osećanja, tako da postoji i nešto što bismo mogli nazvati „jednostranom bliskošću", a dobro je poznato - mada ne pod tim imenom - profesionalnim zavodnicima oba pola, koji su u stanju da obrlate svoje žrtve bez ikakvog ozbiljnijeg uključivanja sa svoje strane. Oni to postižu tako što ohrabruju svoje žrtve da ih gledaju pravo u oči i da razgovaraju sa njima otvoreno, dok se oni sami - samo prave da uzvraćaju istom merom.

Zato što je bliskost u suštini jedna od funkcija prirodnog Deteta u čoveku (mada se ispoljava uz velike psihičke i društvene komplikacije), ona bi izašla na dobro da nije uplitanja igara. Obično je poremeti prilagođavanje Roditeljskim uticajima, i - što je najgore - to se događa skoro svima. Ali, pre nego što se pokvare (ili dok se ne pokvare, ili ako se ne pokvare), deca većinom umeju da vole, a u tome i jeste suština bliskosti, kao što je i eksperimentalno pokazano.

17. POSTIZANJE AUTONOMIJE
Roditelji, hteli-ne hteli, uče svoju decu od rođenja kako da se ponašaju, misle, osećaju i opažaju. Oslobađanje od ovih uticaja nije nimalo lako, jer su duboko ukorenjeni i predstavljaju tokom prve dve ili tri decenije života nužnost biološkog i društvenog opstanka. U stvari, takvo oslobađanje ne bi nikada ni bilo mogućno da ljudska jedinka ne polazi u život od jednog autonomnog stanja - tj. da nije od početka sposobna za svesnost, spontanost i bliskost - da nema izvesnu slobodu izbora onog dela učenja svojih roditelja koji će usvojiti.

U određenim trenucima na početku života jedinka odlučuje kako će se prilagoditi tim uticajima. I baš zbog toga što je njeno prilagođavanje po svojoj prirodi jedna serija odluka, ono se može i rasturiti pošto je odluke moguće pod povoljnim uslovima revidirati.

Postizanje autonomije se, dakle, sastoji od svrgavanja svih onih bezveznosti koje vladaju čovekom, a pominjane su u 13, 14. i 15. poglavlju. Ali to svrgavanje nije nikad konačno: čovek stalno mora da se bori protiv ponovnog upadan ja u stare kalupe;

Prvo treba, kao što je raspravljeno u 13. poglavlju, skinuti teret celokupne plemenske ili rodovske istorijske tradicije, poput onoga što su činili seljaci sa Nove Gvineje, o kojima je pisala Margaret Mid. (Mead). Zatim treba zbaciti uticaj pojedinačnih roditelja i društvenog i kulturnog porekla. Isto treba učiniti i sa zahtevima savremenog globalnog društva, a konačno i prednosti od pripadnosti neposrednom društvenom krugu moramo delimično ili potpuno žrtvovati. Onda, treba se odreći i svih oniliko stečenih slasti i počasti samo zato što si Cmizdra ili Štreber, o čemu je bilo reci u 14. poglavlju. Posle svega toga, jedinka mora da preuzme ličnu i društvenu kontrolu, kako bi sve vrste ponašanja opisane u Dodatku, osim možda snova, postale predmet slobodnog izbora koji zavisi isključivo od njene volje. Tek onda j jedinka spremna a odnose očišćene od igranja igara, kao što su oni kojima je ilustrovano 15. poglavlje. Tek u ovoj tački jedinka može biti u stanju da razvije svoje mogućnosti za autonomiju. U suštini, celu ovu pripremu odlikuje dobijanje „sporazumnog razvoda" od svojih roditelja i drugih Roditeljskih uticaja, kako bi im se moglo povremeno i po dogovoru otići u posetu, ali bez daljeg priznavanja njihove nadmoći.