|
Ovo sam pisala pre godinu dana...
...Pocetak svih mojih promena je bilo saznanje da ima mojih postupaka i emocija prema drugim ljudima kojih se nekako, iznutra, stidim. Valjda se je moje bice stidelo mene. Bilo je tako da sam osecala da jedno radim, drugo govorim, a trece osecam. I...pocela je anksioznost i napadi panike.
Trajalo je 6 meseci, a izgledalo je ovako: prvi put kad sam osetila bilo mi je strasno jer nista mi se slicno nikada nije desilo i ja sam billa izbezumljena od nepoznatog, a onda je krenulo i po nekoliko puta dnevno - sve jaci i jaci strah. Nocu me je budio (to je bilo jos mnogo strasnije, jer sam mislila “ Pa, kako onda zavisi od moje glave kad ja spavam, a ono dolazi” i tek mnogo, mnogo posle svega sam shvatila da je moje Bice uzrok svemu, a ono je uvek tu: i kad sam budna i kad nisam).. Mislim da je jedan od osnovnih razloga sto je trajalo relativno kratko i taj da nisam pila lekove (a nisam ih pila jer sam imala strah da cu tako totalno izgubiti kontrolu nad sobom) i intenzitet strahova se toliko pojacao da se vise nije imalo kud tj. nesvesno sam ga pustila da dodje do vrhunca. Kad se to desilo, ja sam legla na krevet i resila da se potpuno opustim da taj talas straha prodje kroz mene bez otpora. Sledeceg puta ga se ni blizu vise nisam toliko plasila, pa sledeci, pa sledeci i za jos par puta bilo je gotovo. Jos neko vreme posle toga sam zazirala u iscekivanju i realnom strahu da se ne vrati, ali nije vise nikad, a kod mene u zivotu i ponasanju su pocele velike promene, jer sam ja, valjda, shvatila da imam vise hrabrosti nego sto mislim. Ne samo da se obracunam sa strahom, vec i da promenim mnogo toga sto mi je smetalo u realnom zivotu. Mislim, nista ja TADA nisam shvatala, ja sam od tada samo pocela neprekidno da razmisljam o nekim stvarima o kojima sam, doduse, i ranije mislila, ali sam uvek nailazila na reakcije tipa: “Nemoj da filozofiras”, “Tebi stalno nesto ne valja”, “Sve ti trazis neka svoja prava, samo se nesto bunis, uvek si ti buntovnik bez razloga” i tome slicno.
Nebrojeno puta sam posle toga razmišljala o tome šta se u stvari desavalo, uporedjujuji promene koje su posle tog perioda nastupile u mom celokupnom pogledu na zivot i na sebe.
Tek dugo posle toga sam shvatila da su strah i napadi panike bili samo intenzivan proces pravog sazrevanja. To je samo bio trenutak početka sazrevanja i nasilnog pokusaja moje prirode da izbije na povrsinu i da me natera da se suocimo: izdresirana JA i prava JA. Moje bice, potiskivano i guseno zastrasivanjima i prilagodjavanjima svim pravilima koja nam postavlja porodica, drustvo, skola, pocelo je da se bori za sebe.
Postojao je nesklad između onoga sto mi je srce govorilo i onoga sam mislila da sam prinudjena tj. kompromisa koje sam pravila, ni zbog cega drugog, osim licnog komfora.
Taj strah nije ništa drugo nego borba naše sustine da izadje na povrsinu i da je mi, kompromisni i pritisnuti i ne bas zadovoljni time, konacno, svesno upoznamo. A nas je strah veliki, jer osecamo da ćemo onda morati nešto i da menjamo. Onda vise nećemo moći da glumimo publiku u besmislenim i kurtoaznim komunikacijama sa ljudima oko sebe, jer kad nas pitaju zelecemo da govorimo ono sto stvarno mislimo i osecamo, da donosimo odluke bez kalkulacija, pocecemo da se pitamo volimo li bas sve ljude za koje mislimo da ih volimo samo zato što su nam roditelji, rodjaci... a za prirodne i duboko iskrene odnose u komunikaciji s okolinom treba imati dosta hrabrosti. Okolina ume da iskrene i otvorene ljude proglasava teskim, pa i otkacenim, jer ih provocira da oni sami o sebi razmišljaju, a ljude to uznemirava.
Zato nas nesvesno plase mogući lomovi i promene, a ne možemo ni da zamislimo koliko je mocno osecanje upravo to osvajanje slobode.
Godine i godine analize same sebe i ljudi oko mene su mi bile potrebne da dodjem do ovoga o cemu pisem, a kako se je sta razjasnjavalo, tako sam se i ja menjala.
I tako...prvo sam primetila da ljudi, kad hoce kao da kazu svoje mane, navode kasnjenje, preteranu pedantnost, naivnost, preteranu emotivnost, tvrdoglavost (to je omiljena mana svih, to im, valjda, zvuci kao otmena mana, nesto slicno kapricioznosti), eventualno, ljubomora i ... nema vise??!!! Niko ne pominje podlost, zavist, sebicluk, proracunatost, nadmenost, oholost, agresivnost, netrepeljivost.... ??!
Pa, gde je onda onaj podli i pokvareni svet o kome nas uce da je van domaceg ognjista svuda oko nas, kad niko od svih koje pitas to nije? Zar se nikada nismo zapitali da li je to moguce da je svako od nas kad o sebi razmislja mnogo dobar? A gde su losi?I koji su to losi?
A svako je od nas nekad postupio podlo, nekad sebicno, nekad osetio mrznju, nekad zavist. Razlikujemo se samo po tome da li smo te osobine prepoznali i potrudili se da shvatimo zasto su se pojavile. Cim to uspemo (sto uopste nije lako, jer svi prvo pocnemo da trazimo opravdanja za sebe, a to je pogresan pravac), tesko da ce nam se one ponoviti. Tako se i menjamo, upoznajuci svoje mane jednu po jednu. Vrline uopste ne treba ni razmatrati, jer to nije kategorija o kojoj se prica. O pravim svojim vrlinama dobri ljudi ni ne razmisljaju, niti su ih svesni. Oni misle da je to normalno. Zato to i jesu vrline.
To je bio moj put izlaska iz lavirinta strahova, jer taj strah koji osecamo i jeste strah od sebe, kad nase ja pritisnuto nezadovoljstvom krene da izlazi na sve rupe, a treba mnogo hrabrosti da upoznamo sami sebe, onakve kakvi stvarno jesmo.
Uopste nije bilo lako jer nas od malih nogu zastrasuju, i to, prvo roditelji: ciganima (???!!!), kucicima, babarogama, surovim i teskim zivotom koji nas ceka (ja se ne secam da su mi ikada rekli da je zivot lep, a JESTE lep, i to mnogo), govorili su nam da nas oni jedini iskreno vole, da krijemo pred drugima svoje slabosti, pa i srecu, a sve to radi lakseg pracenja i kontrolisanja nas i da bi izbegli sve eventualne rizike. Dodje mi da se nasmejem, ali to bi se moglo reci i ovako Ako izbegnes zivot, nista ti se u njemu lose nece desiti. Sto je najzalosnije, oni sve to rade duboko uvereni da je za nase dobro. Ipak, ne smemo im mnogo ni zameriti, jer su i oni tako istrenirani i stvarno tako misle. Vecina je takva, redji su slobodoumni roditelji, ali i oni obicno nailaze na osudu okoline.
Drzava nas plasi zakonima, milicijom, zastrasujucim primerima u medijima, reklamama u kojima vladaju nad-ljudi koji su sposobni da imaju i vile i mercedese, a mi nesposobni za LADU da zaradimo. Drzava je cak manje licemerna od roditelja i ne pravi se mnogo da je to za nase dobro. Njoj su vazni efekti. Neuporedivo je lakse vladati izdresiranim i zaplasenim ljudima, jer sloboda govora, ponasanja i ispoljavanja emocija drzava oseca kao opasnost od ANARHIJE.
Skola i nastavnici imaju svoje metode... ako tu krenem, rasplinucu se...oni su majstori za unistavanje malog bica
To zastrasivanje ima svoje efekte i posledice i tako se formira STRAH OD PRIMANJA, jer otvoreno obracanje rusi obrasce na kojima se zasniva svakodnevica vecine koja ne zeli da se mnogo ceprka po sustini. Ispoljavanje emocija je drustveno neprihvaceno. i ljudi se nauce da se na ulici ponasaju neprirodno, da se uzdrzavaju i suzbijaju svoje emocije, pa neki kazu "takav je red i nema sta da se o tome filozofira", a neki nista ne kazu, ali njihova priroda pocne da buni i da se ljuti i oni se nadju u rascepu licnosti, pa dodje do ovoga sto se i nama desilo i o cemu razgovaramo.
Sledeci korak je nesigurnost. A sledeci strah. A sledeci strah od straha. A sledeci STRAH OD ZIVOTA.
Onda sam pocela retroaktivno da razmisjam o svakoj direktivi, savetu, uputstvu za zivot, stavu i da ih SAMA raslanjujem.
Roditelji nam kazu da nas niko nece voleti kao oni! Zasto? Zato sto ce oni jedini dati zivot za nas! Zasto? Zato sto imaju nagon da zastite svoj porod i da ostave SVOJ trag na zemlji. Koliko puta ti je u zivotu sam zivot u opasnosti? Jednom, dva puta ili nijednom. I koliko zaista mogu da nas zastite? Oni ili bilo ko drugi? A sta se dogadja svakodnevno? Svakodnevno si sa svojim drustvom, prijateljima, momkom, devojkom i sa njima delis vreme i emocije. A kako da ih delis, kad si naucen da pazis sta ces reci, da te oni mogu povrediti, a i oni su nauceni da sve daju i primaju sa zadrskom, jer - vole nas bezrezervno samo roditelji, zar ne?. Sta se dogadja? Nesvesno se osecamo manje vrednima i pitamo se da li uopste postoji razlog da nas neko voli, a da nam to nije roditelj (a da ne pricamo o tome sto se ta njihova ljubav izrazava podsmevanjem, omalovazavanjem, batinama, naredbama i ostalim specijalnostima iz reperotoara jadnih bica koja misle da su ljudi). Sta se dalje desava? Pocinje da se javlja nesigurnost u vlastite kvalitete. Posto sumnjamo da nas drugi mozda i ne vole bas onoliko koliko zelimo i da mozda mi i ne vredimo dovoljno da bi nas drugi voleli, mi pocinjemo da se ljutimo i da trazimo dokaze za ljubav. Trazenje da se ljubav dokazuje dovodi ili do povlacenja ili do pritiska na drugu osobu. Sto je veci pritisak, druga osoba pocinje da izmice, jer se ne oseca dobro i stalno mora da razmislja kako da dokaze tu ljubav. Stalno dokazivanje ljubavi UBIJA ljubav. Pocinju svadje sto dovodi do jos vece nesigurnosti, sto se jos i mesa sa strahom da ne ostanemo sami i ........
Posle toga se jos mnogo toga dogadjalo.
U jednom periodu mi je komunikacija s ljudima postala jos gora i ja nisam znala o cemu se radi, ali radilo se o tome da sam ja tek pocela da se budim i pocela sam bila i da ih volim, ali sam ih dozivljavala kao neprobudjena i manje svesna bica (to je bila primarna emocija kod mene, jer JA jos nisam bila na dovoljno visokom nivou svesti da ih razumem, vec kao da sam bila ljuta na njih sto ne vide da su uspavani) i oni su to osecali. SVE, sve se oseca, samo se pravimo da nije tako. Komunikacija sa ljudima se menjala sa mojim razvojem i jacanjem svesti o sebi, a samim tim i saznanjem da me oni ni na koji nacin ne mogu ugroziti i da o svemu odlucujem sama, tako da vise nema moje netolerancije, pa nema ni mnogo nesporazuma.
Izmedju ostalog, uspela sam da potpuno sama vratim mnoge dogadjaje iz svog detinjstva i da jedan po jedan “izvadim”, osmotrim, sagledam u potpuno drugacijem svetlu (nisam vise videla samo svoje besne i nezadovoljne, pa i razgoropadjene roditelje u tim slikama, ovog puta sam videla sebe kao malo, nezno i uplaseno dete koje je trebalo uzeti za ruku, zagrliti ga i reci mu: “Ma, pusti ih, vidis da su jadni, vidis da ih izjeda savest, vidis da su nemocni, ionako ti ni ne trebaju, sad smo ja i ti zajedno”. Tako sam uzimala “sebe” pod svoje okrilje u svakoj toj situaciji iz proslosti. Desavalo se i da pljunem u nekim trenucima, recimo kad bih se setila nekih batina...i tako...trajalo je, trajalo....samo sam o njima razmisljala danonocno, mozda celi mesec...jednog sam dana, kuvajuci rucak, shvatila da se ja jos od jutra nisam njih ni setila i tog trenutka sam shvatila da sam ja sa tim delom zavrsila...bilo mi je isto dal’ razmisljam o vegeti ili o njima.
Mislim da mi je to bio jedan od kljucnih trenutaka, mozda bih to mogla da obasnim time da sam sad CELA.
Sa emocijama sam vec toliko na TI, da ide opasna borba izmedju mene i njih. Moze mi se jos ponekad desiti da mi neka istrci na brzinu, ali mi se ne moze desiti da ode daleko...jer nema vise sistema koji ce me omesti da je registrujem, klasifikujem, razoblicim i raskupusam u sastavne delove. Nekad brze, nekad sporije (na zalost i spoljasnji tehnicki faktori jos uvek deluju, pa ako mi je hladno ili lose fizicki, treba mi mnogo veca snaga i pozornost).
Mnogo se konkretnog promenilo izmedju mene i moje okoline, neki su ljudi gledajuci moje promene i razgovarajuci sa mnom poceli dosta da se menjaju, a sa nekima sam se razisla vrlo tiho i postepeno, neki su kakvi su i bili, ali ja vise nisam ista, pa funkcionisemo odlicno, ali od svega mi je najvaznije da sam uspela svoje rodjeno dete da “izbacim” iz tog zacaranog kruga prenosenja kompleksa i strahova nasih laznih licnosti na svoju decu.
Ovo traje vec desetak godina, mnogo sam toga u medjuvremenu sama otkrila, bez ikoga ko iima iole svesti o tome, bez nalazenja odgovora na internetu (pravo da kazem,nisam ni znala sta da trazim), uz periode strashnih patnji (sad kad ih se setim, uopste mi nisu strashne tj. one i nisu bile strasne, samo sam ih ja tako osecala). Tek sam u poslednjih 6 meseci pocela da trazim i citam Kastanedu, knjige iz psihologije i videla da neki ljudi skoro isto razmisljaju, da o nekima od ovih stvari ljudi vec odavno pisu), da postoje metafizika i gnostika (pre mesec dana bih, da me je neko pitao za gnostiku, rekla da to bese neki dosadni filozofski pravac – gimnazijsko nasledje), a onda sam pre nedelju dana........NASLA VAS.
Znate sta? Bili ste mi ocajnicki potrebni u ovom kroz sta sam prolazila. Sad sam puno jaca i shvatila sam da mogu da uzivam sa mnogo ljudi oko sebe (koje, uzgred, pre nisam ni videla kao dobre ljude, jer nisam posedovala receptore), nije mi vise neophodno da delim ta saznanja, jer ona sama po sebi i nisu mnogo vazna, vazno je samo ono sto se primeni....Jeste, teoretski sve ionako sad samo ide, kao da me samo vodi, ali ipak.... MNOGO sam se obradovala kad sam vas pronasla...mnogo....prva zelja mi je bila da se odmah nadjem sa svima i da pricamo, da cujem sta ste vi prolazili, kako......pa sam onda krenula da se ukljucim u forum...pa, sam od srece odlozila da natenane prvo sve na sajtu procitam, pa sam onda citala jedno, pa drugo, pa preko reda....uhhh, zaista se mnogo sigurnije osecam sto postojite.
|
Prijava
FAQ
Pretraživač
) biti potvrda autentichnosti sopstvene spoznaje,kao i potvrda autentichnosti spoznaje autora
.
