Strah je odlican saveznik, ako si svjestan cinjenice da je on taj koji omogucava da rasvijetlis nepoznato.

Uzasno puno ljudi je sklono svoje strahove projicirati na okolinu, vjecito cesljati to zrcalo i u konacnici plakati nad svojom tuznom sudbinom.
Iz vlastitog iskustva mogu reci da ne rijesavanje strahova i limita koji ti "cine zivot lijepsim", nastaje opaka psihoza koja suzava fokus i postajes rob. A cim robujes necemu samo gomilas krive postupke i strah je sve naporniji. Lakse je ici linijom manjeg otpora i biti glup; ne shvatiti da sto god da me zakaci u zivotu je iskljucivo moj problem i ja sam jedina odgovorna za to...

Dosta sam brzo to uspjela prekopcati, shvatiti ali iz teorije i dan danas prenosim u praksu. Al' nije bed. Svako malo zviznes glavom sto je jace moguce, spoznas i u konacnici zadovoljno nastavis dalje. Mazohizam, ha? ... no, treba vremena dok se ta nabijanja glavom stave pod kontrolu. Treba znanja!
Praksa cini iskustvo, a iskustvo znanje i to je jedini kljuc.

"Everything that is not made consciouss, comes in life as fate."
C.G. Jung

Tek sam sad skuzila da je ovaj topic bio aktualan pred godinu dana. Bas sam ponosna na sebe

- Vrijeme je iluzija. -

P.S - Samo ti piši ( komuniciraj ).

Nije važno.

Ionako su većina stvari ovdje koje iznosimo na forumu - već poznate tisućama godina... naravno, ne svima, ali...

... opet moramo otkrivati "toplu vodu". Izgleda da tako to ide...

Ali - bitno da nas nije STRAH ići dalje ( opet )!!!

Znanje ne moze da bude "u ponudi".

Znanje ili dobijes, ili ga ne dobijes, tj. ili se izboris za to, ili ne.

Vezano za strah...

Citajuci postove na ovoj temi, nisam siguran koliko ljudi je ovde stvarno osetilo strah..
Licno, mene cudi sto sam ziv u tom smislu.

Imao sam dosta puta napade "necega" i jedva sam ostao ziv, pa me zanima ako je neko odavde osetio strah slicnog inteziteta, da napise par reci..

Jasno je meni o cemu se tu radi, samo ponekad nisam siguran koja je od ove dve stvari..u svakom slucaju, primarni osecaj je - panika.

- Priterao sam svoj stari um u cosak, i on se bori za svoj zivot na sve moguce nacine..

- Osecam nalete beskraja jer sam u trenutku posustao zbog straha, ili neke zivotne situacije. "Beskraj me trazi", moglo bi isto da se kaze.

Nekad tacno mogu da razlikujem, ali nekad ne, uglavnom obe stvari su izuzetno apstraktne.

Postoji i treca pojava u ovom smislu, koju nisam uvrstio, jer nju uvek lako prepoznam..tzv. "ontoloska tuga". Tu vrstu straha tj. napada dosta lakse podnosim nego prethodna dva, iako ni tad nije nimalo svejedno.. Bukvalno je od reci do reci kako je negde i napisano...osecaj da su se skupile sve sile kosmosa da smozde malog crva koji je pobedio svoj ego.
Nije lepo sigurno, ali prva dva su jos strasnija.

Setio sam se i cetvrte stvari, koja po intezitetu spada u grupu sa prve dve, a to je - zbunjenost. Ne znam sta je gore od te tri stvari..
To su trenuci kompletne mentalne blokade, kada vam apsolutno nista na svetu nije jasno, i ne samo da vam nije jasno, u smislu da kao posle razmisljate o tome..nego jedan totalni vakuum u kome se nadje um.
Uzasno stanje, ako je neko imao nesto slicno, voleo bih da cujem od njega..


Mislim da je jedna od posledica ovakvih stanja to sto sam ispravio svoje linije neverovatno brzo, ali nisam bio dovoljno disciplinovan da odrzim stanje, jos sam bio krhk u tom momentu samo nisam znao, i mislim da sam zbog toga zadobio neke energetske povrede, od kojih se jos oporavljam.
Problem je bio sto nisam vise mogao da komuniciram sa ljudima, a ziveo sam i dalje sa porodicom, toliko sam se bio odvojio da nisam mogao ni da glumim, vise nisam mogao da koristim "kontrolisanu ludost" kao do tad.
Nije bilo sanse da u tom trenutku napustim kucu, i posle nekog vremena su me opet "uvukli", maltene da nisam imao izbora.
Sad sam na putu nazad.


To su neverovatne stvari...problem je sto NE SME da bude opustanja, tako nesto mora da se izbaci iz inventara, "ostaci starog rezima" moraju da se drze pod strogom kontrolom, inace se za tili cas nadjete ponovo na nuli.

To je prvo pravilo - ne sme da bude opustanja.

Kao, sad ste energetski super, besprekorno zivite vec neko vreme, pa sad mozete (sa cim god) da se opustite.
Mozete, ali cete se vratiti na nulu.

I problem je da sto ste vi jaci, to je strah veci, izgleda da ne sme da se stane....to je jedini nacin, ma sta god vam se desavalo, koliko god snazan i apstraktan strah tj. napade osecali.

Sto vise energije imamo, to nas vise jedu, tako da je sve to u sustini prirodno i normalno, samo treba izdrzati i istrajati u borbi.

Jedna od slamki za koje se hvatam u ovakvim situacijama, zvuci kao jedan od mnogih "prividnih paradoxa" kako ih ja nazivam...ali to je stvar da, sto se vise plasim i sto su napadi jaci i zesci, sa druge strane znam da sam na pravom putu, jer su sva ta stanja samo posledica napredovanja ka konacnom oslobadjanju od strane instalacije zvane - um.
Mana ove "slamke" je sto za nju ne mogu da se uhvatim dok traju napadi,
jer su sveobuzimajuci, tako da je svest o prirodi napada od pomoci tek kasnije.

Srecno svima.

P.S. Izvinjavam se svim ne previse upucenim ljudima, kojima ovaj post moze da deluje malo zastrasujuce, ali tako stoje stvari..
Kako god, jos vise zastrasujuca je pomisao na ostajanje u iluziji sigurnosti svakodnevnog zivota, bivajuci samo necija hrana.

P.S.S. Sugestija moderatorima da ovu temu naprave "osetljivom", jer se bavi jednom od primarnih stavki.

Jako dobra ideja!

I hvala na jako dobrom postu i iskustvu - može se puno naučiti iz njega!

uz-blagi-osmeh-i-grimasu-tipa-joj-majko-moja, reci cu - nema na cemu

Svako ko je u ovome znace na koju emociju mislim, a ko nije - to je kada s jedne strane morate da kazete "nema na cemu", a s druge strane znate da ste zbog tog neceg mogli 16 puta da nestanete do sad

Ovo je definitivno jedno od najkurtoaznijih "nema na cemu" koje sam izgovorio u zivotu ali nije bitno, bitno je samo da je duh u vazduhu, i da se borimo za njega. :]

U vezi postavljanja za "osetljivu", mislim da je vise nego jasno.

Da ti se nije dogodilo da nesto panicno trazis? Recimo, kao covek koji je upravo shvatio da mu nema novcanika u dzepu i ocajnim pokretima prepipava dzepove koje je vec vise puta pregledao, okrece se unaokolo i gleda da nije ispao negde. Ako jeste, znaces da ne govorim o novcaniku, ako nije- zaboravi.

Mozda je PM dobra opcija za pozitivan odgovor.

Ne mora se ništa... hehe!

Ja ponekad zahvalim univerzumu za neke stvari koje se pozitivno dese ili slično. Eto, čisto kao širenje pozitive ( vibracja ) u prostor... hehe...

Emocije su ionako samo pokazatelj onoga kako se mi odnosimo s okolinom, tj. univerzumom. One su refleksija onog što mi "puštamo" u eter...

Tako je i sa strahom.

Iskonski strah sam vise puta u zivotu doziveo-mislim na strah od necega.
To je zapravo strah naseg energetskog dvojnika od neorganskih bica koja nas okruzuju prvenstveno od letaca.
Medjutim to je bilo nista u odnosu na strah koji sam doziveo prilikom mojih prvih pokusaja snevanja odnosno ulaska u astral.Tamo su me prosto receno cekali ako bih se pogresno probudio "ovde u ovom svetu".
Strah naseg energetskog dvojnika je ogroman.
Treba ga ohrabriti i osposobiti ga za sukob sa tim nakazama.
Svi ostali strahovi u ovom svetu potpuno su besmisleni i sluze samo kao
odlicna ishrana letaca,buduci da ima energija koju oslobadjamo u tim trenucima najvisa odgovara pa nas slatko polizu.

navigator, slazem se sa tobom i znam o cemu pricas... doslovno sam se nalazio na rubu smrti kad su mi se svi strahovi multiplicirali do besvjesti, neznam ko su ti entiti ali ja sam ih cak i vidio za mene su bili transparentni sa bjelim svjetlecim ocima. Ranije sam dosta negativno gledao na sve to i nisam imao hrabrosti nastaviti put prema istini jer mi je cijena koju moram platiti bila sve veca, onda sam se povukao u vise navrata i pokusao sve zaboraviti ali kao sto si rekao onaj koji jednom zakoraci na put prema istini mora ustrajati do kraja jer duboko u sebi zna da nema uzmaka nema povlacenja, tako sam morao promjeniti kut gledista prema svim iskustvima sa tim entitetima i zahvaliti im na svim strahovima koje su mi priustili jer su mi ustvari svaki put otkljucavali moje skrivene fobije i traume i u tom trenutku ja se vise nisam bojao nicega cak ni smrti strah je isćeznuo... to je trenutak kad covijek uistinu moze reci da je slobodan to je trenutak kad covijeka nitko nemoze manipulirati putem strahova.... STRAH=KONTROLA tada covijek moze zakoraciti cijelim svojim bicem na put prema istini.


Ljudi bit je svega da se oslobodite straha jer je on iluzija...

Najbolji lijek protiv straha bi bilo znanje , jer kad nešto poznamo nećemo se toga bojati. Bojimo se samo nepoznatoga .
Zar nije smisao našeg postojanja spoznati , naučiti , otkriti .
Bez neznanja ne bi bilo straha a onda ne bi bilo ni zla na svijetu , jer strah vodi u zlo i loše emocije.
A opet bez zla i ''loših '' emocija ne bi bilo ni učenja ni napredka pa je to na neki način paradoks , ili bolje rečeno zatvoreni krug. Zato je iako se to čini nelogično ili ludo , strah dobar u određenoj mjeri , a i samo neznanje je put kojeg moramo prijeći.

Bezrazlozni strah, znaci koji nije prouzrokovan spoljasnim faktorima, vec jednostavno osecate ga, nije nimalo naivan jer odslikava trenutno zdravstveno stanje organizma. Interesantno je da je Zorz Osava osecaj straha i epilepsiju poredio kao jednu te istu bolest, te s toga ih je lecio na slican nacin. (iz knjige „MAKROBIOTIKA ILI UMEĆE PODMLAĐIVANJA I DUGOVEČNOSTI”)

Mozda vec receno, mozda vec spomenuto.
Strah i glad cine um oštrijim, ako su uporabljeni na pravi nacin.
Ne kazem da se treba bojati necega. No, neka nova znanja i spoznaje izazivaju strah.

Par zanimljivih quoutova...
"A wise man does not fear, a man afraid does not think."
"There is nothing to fear but failure."
"Fear denies faith."
"Foolish are those who fear nothing, yet claim to know everything."
"Brave are they who know everything yet fear nothing."

Vecina ljudi se boji smrti... boji se da je to kraj njihovog postojanja.
Pa ako se zbilja zamislimo da iza zivota nema nicega... ali apsolutno nicega. To izaziva strah.

...
..
.

Tko će se bojati tamo gdje nema ničega???

Ja sam puna strahova i bojim se zaista svega i svacega, najcesce bezrazlozno. Medjutim secam se jednog straha koji je bio gori od svih ostalih i koji ne mogu zaboraviti a to je strah od smrti. Citala sam negde da svim ljudima kad tad dodje taj strah, da li je vezano sa spoznajom da necemo u ovom zivotu biti vecno ili necim drugim neznam, ali pouzdano mogu raci da u zivotu gori osecaj nisam imala a ne verujem ni da cu imati. Taj strah je dosao odjednom, bez ikakvog konkretnog dogadjaja, kao da se sama smrt prisunjala do mene i obuzela me. Uzas! Hladnoca prodre do samih kostiju i postanes svestan koliko si sam u ogromnom nistavilu univerzuma. Svi ljudi izgledaju nekako daleko kao da ih gledas na filmu iz mracnog podruma pakla u kom si sam sa smrcu za vratom... zagrlis bliske osobe ali ne osecas blizinu, prisnost, kao da su lutke i ne mogu prodreti do tebe. Jadan si, sam, prozet uzasnim strahom i nista ne osecas osim mraka, hladnoce i smrti.

Trajalo je nekoliko dana i proslo ali nikad necu zaboraviti taj strah i taj osecaj.

da,Primarni strah,strah od Smrti,stvarno je osecaj jeziv
ali,ovo zadnje shto si napisala,to stoji iz perspektive u kojoj si sada,gde stojish,gde gledash/usmeravash paznju,i koliko gledash/percepirash realnost
kad u sebi osvestish da je ono shto si zaista Ti, Besmrtno,spoznajom o besmrtnosti Sushtine oslobodicesh se od tog straha od Smrti,oseticesh vetar slobode na obrazu,i kad se posle toga osvrnesh na ovaj tvoj post,smeshkacesh se sa razumevanjem,chega si se sve i zashto plashila...

Verujem da uzrok straha od smrti i straha uopste lezi u odsecenosti coveka od izvora, prestanku kontakta/komunikacije sa visim delovima njegovog bica.

Ovako na to otprilike gledam:
Zivotinje poseduju nesto kao grupnu dusu, nesto sto bismo mozda mogli nazvati “nosacima secanja/znanja vrste”. To je ono znanje na osnovu koga pauk plete svoju mrezu I ptice pronalaze put na jug.

Sa druge strane covek je bice slobodne volje. Da bi se proces sticanja slobodne volje omogucio, da bi Zakon Konfuzije mogao da deluje, da bi covek naucio da budu slobodno bice, on mora biti odsecen od ovog znanja vrste, koje ce njegovo ponasanje usmeravati ka sigurnom i proverenom. I ja duboko verujem da je ovaj process neophodan da bi se kristalizovala individualna dusa.
Covek je bice koje gresi, luta, pita se i trazi.

Strah kod zivotinja je izveden iz nagona za opstankom. On se ne moze ni izdaleka uporediti sa onim egzistencijalistickim uzasom koji moze osetiti covek. Sa onim strahom koji nas ophrva kada do srzi kostiju osetimo da smo sami samcijati u hladnom i mracnom Univerzumu. Nekako mislim da poznavaoci Kastanede o ovome govore kada govore o uzimanju smrti za saveznika. Ja sam barem tako shvatila, odnosno povezala sa sopstvenim iskustvom.

I to je deo inicijacije, stepenica koja ne moze da se preskoci. Suocavamo se sa njome u trenutku kada mozemo da je podnesemo.

Covek ce uciniti sve sto moze da izbegne ovaj uzas, trazice beg od ove uzasne egzistencijalne samoce u ljubavnim vezama, grupama, kolektivnim identitetima, na koncertima i stadionima ili vezujuci druge uz sebe. I paradoksalno, tek kada se suoci sa ovim uzasom/strahom, tek kada pri punoj budnoj svesti prihvati svoju „odsecenost od centra“, covek moze da nasluti da nije izolovano ostrvo u Univerzumu, vec je na najsustinskiji nacin povezan sa sveukupnoscu zivota oko sebe.

I tek od tog trenutka on moze makar donekle poceti i da razumeva druge, jer zna da su i oni sami. I tek od tada moze istinski samo da se prosto raduje njihovom postojanju, ne da ih koristi da bi popunio sopstvene rupe.

I moze da bude slobodan.



Ne samo prasina na vetru, vec prekrasna, neponovljiva i jedinstvena nota Univerzuma.

Uzivajte u svom podesavanju.

Veci ili manji oblik panike je gotovo uvek pristan kada se dozivljava strah.
Po mom misljenju strah je stanje organizma (na nervnoj bazi), kao sto je i bolest takodje stanje organizma (na nervnoj bazi). U trenutku organizam zaroni u "drugu" nervnu bazu i u zavisnosti na koje mesto je zaronio javljaju se razliciti siptomi.

Kao sto se organizam sam izbori sa stvarnom bolescu, tako se i izbori sa strahovima. Obicno to ne treje dugo, nekoliko minuta do par dana.

Uz strah, moguci su i subjektivni simptomi, kao osecaj praznine u grudima, osecaj propadanja ili lebdenja, nagle oscilacije u temperaturnom osecaju (osecaj hladnoce ili napadi vrucine), nedostatak daha, osetljivost sluha na zvuk, uznemirenost/nervoza, blagi oblik dezorjentacije itd.






haha... ovo je imao moj brat i to nekoliko puta Kaze ko da mu je ispran mozak. Da ga je tada neko pitao da sracuna 2+2 ne bi znao da odgovori. Ja mu kazem da njegova glava mnogo razmislja (citaj brblja) te stoga takvi napadi su neminovni da se rastereti mozak od nepotrebih stvari.

Najveći čovjekov strah je strah od gubitka (bliskih osoba,ljubavi, novca, imovine,tj.sredstava za egzistenciju, pa i strah od smrti,tj. gubitka života). Kad čovjek to nadvlada, on je na konju. Naša najveća patnja dolazi iz navezanosti na te "stvari ". Shvatiti da prvo trebamo sebe spoznati i sebe davati, a ne samo očekivati nešto i prisvajati je božanski osjećaj. Kad si slobodan i kad ništa ne trebaš, onda ni nemaš strah da ćeš to izgubiti. Ako ti voliš da bi dobio ljubav nazad, ti ne voliš. Ako daješ da bi ti se uzvratilo, ti investiraš, a ne daješ iz pravih razloga. A ono čega se bojiš pratit će te do smrti i nikada mu nećeš pobjeći. Jedini lijek je suprotstavljanje strahu uz spoznaju da si sam krojač svoga života. Uz to da možeš uvijek zatražiti pomoć od onoga u što vjeruješ (boga, svjetlosti, viših pozitivnih sila...). Samo trebaš tražiti, a ne očekivati da ćeš to dobiti bezuvjetno. Jer ti ne znaš da li ti je ono što tražiš korisno ili nije, s obzirom na ono što želiš postići ili što odabireš postati.